Ljudi moji, pa šta je ovo? Uvik stoj u redu! Cili život u redu! Stoj, čekaj! Ma ne mogu više! Ajte ća! Koga vraga više čekate, pa crveno van je! Radi li ovaj svit? Ima li dicu, počela in je škola - žestio se pokraj mene, u dućanu u Kalelargi, moj znanac, čekajući red na kasi, koju su u petak, u 11 sati ujutro, taman oko marendu, okupirali turisti. Čuješ im po govoru da su furešti. Netko nosi kroasan, netko voće, boce s vodom su im u rukama, ruksaci su im na leđima. I domaćima već lagano idu na živce. - Je, štufalo me. Tako sam prije rata čeka u redu za ulje, kavu, deterdžent, pa u ratu za crni kruv, diza san se ujutro u pet uri... I sad kad je sve prošlo, kad san mislija živit u slobodi, u miru, a ono – šipak. Okupacija! Turisti! Ne moš proć od njih...