stdClass Object
(
[id] => 1010344
[title] => Sveti Rok, zaštitnik svih kužnih, nije izdrža: velika reportaža iz Splita, glavnog grada jedne od zadnjih europskih regija koja se probudila virozna
[alias] => sveti-rok-zastitnik-svih-kuznih-nije-izdrza-velika-reportaza-iz-splita-glavnog-grada-jedne-od-zadnjih-europskih-regija-koja-se-probudila-virozna
[catid] => 253
[published] => 1
[introtext] =>
[fulltext] =>
A koje je lipo jutro svanulo nad Spliton u četvrtak... Stvoreno za izložit se kavi na suncu.
Tunel od svetoga Roka, zaštitnika kužnih bolesnika, nije izdura i Dalmacija, jedna od zadnjih evropskih regija čistih od kuge našega doba, probudila se bolesna, virozna!
Ali panika nije zahvatila naš svit, paniku smo prošli ima sedmicu dana kad smo letili po butigama i fala svetome Duji koji je uporno drža branku i nije pustija onu dlakavu beštijicu da zabije gol: omogućija nan je da napunimo ormarune i vidimo po drugima šta nas čeka.
Evo, dan prije nego su se zakrakunale butige naša san se u trgovačkome centru. Nigdi pasa, i da oćeš nema te ko zarazit. Zovu me prodavačice iz butigi s robon:
- Dođi vamo, sve je na sniženje!
Povirin, stvarno. Gledan jedne lipe najkice patike, ma baš za trkat uz more za vrime dok ne rade teretane.
- To ti je najnoviji model, pa je sa šesto na trista kuna, lud si ako ne uzmeš.
- Oću, nisan popizdija, biće kineske... I koje san sriće baš iz fabrike u Wuhanu.
- Ma kakvi, nisu nego iz Kambodže! Tamo ti nema nema nego par bolesnih. A ko zna i kad je ovo napravljeno.
---
Vladimir Dugandžić/Hanza Media
---
Kambodža me pokolebala, znaš kolika je Kambodža. Ne znan ni di je točno. A trista kuna za ove patike... Provjerin na mobitel, stvarno, još je tamo stanje dobro. I mislin se, da mi je ko ovo priča prije misec dana reka bi mu da je lud. I još ću ih doma dezinfikat i obisit na sunce. Daj.
Svakoga dana smanjivali smo opseg i panorame sa štekata: pala je Riva - tamo svak i odsvakud dolazi, a kad je presta Darijo tamo pit kavu, a tamo je svaki dan, bome ni ja više neću. Više nisi moga u Bose priko puta posla, jer se posal priselija doma, pa je zadnjih par dana priostala kvartovska kava na Lazarici, jer lazarica je 'mali lazaret' i pravo misto za zarazne nepogode. A u četvrtak kad si se diga, više nije bilo: 'daj kraću u veliku, dužu u malu, kraćedužu s kap mlika...'
Izvadili smo iz kućnoga muzeja kafetjeru koja je onde spavala jedno četrdeset godin i priko jutjuba naučili kuvat domaći espresso. S pogledon. Desno s ponistre se vidi Šolta, a livo susidine mudante i šugamani na tiramoli.
Kad je javilo da su u Splitu dva čeljadeta poklekla prid koronaviruson, mislija san da će veća histerija zavladat. Bilo je grezuna koji širili vijesti da je po grada zaraženo, da je puna bolnica, ali ljudi nisu popušili priču. Viruju Doturu Viliju i ekipi. Toliko je zaraženih koliko testovi pokažu...
Za vrime jutarnje kave na štekatu 'Kužina' s radija se javlja urar Ivulić, prinosi izvanredne mjere s Peškarije: di se ulazi, a di se izlazi, i nisan baš razumija. Ima bit da moš uć ali bez po kila ribe ne puštaju te vanka...
Ajmo vanka. Na koju stranu? Novinari se danima vrtu oko apoteka, bolnica, butiga, pa bi mi mogli krenit obratnon stranon. U najsigurniji splitski kvart, na Lovrinac. Prodavačice su sve s maskan, čekaju šta će bit, čitaju šonete u 'Slobodnoj'. I mi uvodimo mjere opreza – nema više grljenja novinara i šaptanja – gospodo i drugovi, odstojanje! Dva metra najmanje, niz vitar. Pa se dovikujemo.
- Nema žive duše - viče cvićarica Nensi (48), sideći na tonet katrigi i listajući novine:
- Nismo svi skupa dva cvita prodali.
- A šta ste se tako zamotali u maske i rukavice, vama bar nema niko ovde punit u facu?
- Pridostrožnost! Triba se naviknit.
- A ima sprovoda?
- Ima moj čoviče, ali šta ćeš, obistinila se ona stara: duži kapsil od sprovoda. Sve su tihi, dođe pop, najuža familija, pokopaju i biž doma.
- A zašto ljudi ne dolazu pokojnima nosit cviće, bar je ovde sigurno?
---
Vladimir Dugandžić/Hanza Media
---
- Zato šta groblja obalaze najviše starci, a oni su se sakrili, boju se, ugrožena su skupina. Sad kad je krenilo, bit će i gore...
Ajmo probat nać šta više svita na najpopularniji splitski zjog za balote, kraj Vile Velebita. Prazne obe pruge, a tamo je uvik baren dvista penšjunati. U ladovini side petorica. Na svaku drugu sidalicu. Razmak.
- A vi ste došli uvatit misto?
- E, e.
- Oće doć balotaši?
- Doće sigurno, ali zadnjih dana ih je upola manje, tako, ni stotinjak se ne skupi...
- Pa nije vas straj?
- Ajde, to se boju bogatuni, da ne krepaju, a ostade in lova, kuće, imanja... Mi sirotinja nemamo šta izgubit, pa ako se još ne moremo zabavit ikvragu. A reci di penzioneri mogu ić u ovome gradu. Još ako se ne možemo malo ovde nać, popit pivu iz zadruge, mi smo gotovi, više će nas satrat samoća nego virus. Isto nas manje dolazi pa smo se prigrupirali, sad igramo po tri cika-caka - objasnili su nam šezdesetogodišnjaci Ante i Krešo.
Spuštamo se nizbrdo, po putu nan je studentski Kampus na Visokoj, uvik krcat omladine. Prazno je, ili doma slušaju predavanja ili su na...
Žnjanu, naravno. Cili je život Splita priselija uz more. Jučer su iz nacionalnoga stožera priporučili bit na friškome zraku i suncu, to je stari lik za bolesti, tilesne i duševne. Tako je i na Marjanu i po Bačvicama, pa i na Žnjanu. Ali uvik poštujte razmak, ljudi!
A oni najzdraviji se već kupaju. Jušto kad se tila potoćat štopali smo jednu sirenu, Josipu (25).
---
---
- Jel to preventiva, kažu da more i uv-zrake sataru sve mikro beštijice?
- Ne, nije radi toga, nego ja vam svake godine sezonu kupanja otvorim u drugi misec a zatvorim u jedanaesti, i tako jedno šest, sedam godina. More je sad petnaest stupnjeva, a inače je oko dvanaest i šteta je ne iskoristit priliku.
- Kad vas čovik vidi reka bi da nikakvi straj ne postoji izvan ove vale...
- Postoji za starije, oni se stvarno trebaju čuvat. Mladi moraju izać iz kuće jer će poludit. Šteta da se više ljudi već ne kupa u moru, stres bi pao, stres ubija – sigurna je Josipa. I ode. Stvarno pliva ka da je sedmi misec. Ni naježurila se nije.
Malo dalje ribolovci, zabacuju štape tata Jure (38) i sin Rino (12).
- Slabo grizu. Ako šta zaluta može se nać komarče i arbune. Izgubi se vrime, na zraku smo i suncu, šteta je ovo vrime ne iskoristit, pa tako do petoga miseca dok navale kupači. Sve nan je isto, a bolje ovde nego doma.
- Jeste li primjetili da je svita manje?
- Nije nego više, pa skoro duplo više nego 'običnin' danima. Trču, šetaju, sportiraju se. Čujen i da je na Marjanu isto. Ali svi su nekako tihi – primjetija je Jure.
---
Vladimir Dugandžić/Hanza Media
---
A na praznome štekatu, na držaču od suncobrana s kavon u čikari od karte sidi Ivan (58), ugostitelj je, svoj je objekt zatvorija, ali ima bit da bez sunčane terace ne more.
- Evo sidin i mislin.
- Biće kako ćete priživit do kraja besposlice?
- I to. Ko je moga virovat da ćemo ovo ikad doživit. Pa ovi straj, paniku. Ne znan, ako se gleda na broj svih stanovnika na svitu, ovo su male brojke, ni smrtnih slučajeva nema toliko, ali širi se ka ludo, nije čudo da svi drću. Nikome nije drago, šta ti je. Šta si ono pita?
- Kako će ugostiteljstvo priživit virozu?
- Ima načina, ako nas oslobode poreza i davanja na ono šta nismo ni zaradili. Jel da bi to bilo u redu? Jednostavno, kad ovo sve prođe, a proće ka i sve šta je prošlo, da tih misec, dva zamislimo ka rupu u vrimenu. Nije postojalo. Nije se radilo, nije se zaradilo, ali nije se ni uzimalo od onoga šta nemamo.
- Ajde, optimistični ste?
- A moran bit. Opet, i demografski bi se mogli obnovit, zamisli ti cila Evropa je zatvorena u kuće. Onda je najbolje činit dicu, nečin se mladi moraju zabavit – smije se.
Sad u centar. Prazne su kale, ka u onoj pismi. A Get raskopan. Razrovan je saliž niz cilu Bosansku i Rodriginu a tamo dva radnika gule teške stine iz poda, u svakoj je, kažu nam Marko (55) i Esad (62), i po sto kili. Iz Cazinske su krajine, pitamo ih jel ih strah kako će se vratit doma u Bosnu, granice se zatvaraju.
- A što da radimo, mislili smo doma za petnaestak dana. Tako ti je s nama, radi, šuti i ne misli na bolest. Gledaj od gladi preživjet jarane moj, a to ćeš samo ako radiš i ne pitaš puno...
Peristil čuvaju maške, a trefin i Karla Grenca, velikoga poduzetnika i skupljača splitskih starina. Kaže kako će kip Dioklecijana koji je njegov infišacjun zadnjih godin skoro bit gotov, a problem je di ga stavit da ga ljudi vide.
---
Paun Paunović/Hanza Media
---
- Ovako ćemo Karlo, sad kad se svi zabiju u kuće, stavit ćemo ga posrid Pjace. Bit će tamo baren tri miseca dok ovo prođe!
- Ajde, nemoj me... Ja u ozbiljnin brigama a tebi je do zafrkancije.
Govori se kako je puno splitskih kavopija ne želeći se odreć svakodnevnoga šušta uzimalo kave s automata na trafikama pa sidilo na štekatima po Rivi. Nisu razumili: nije stvar u kavi - ajde je i u eventualnoj čikari i čaši koje mogu bit infetane - nego u okupljanju. E, oni su se okupljali a policija ih je tirala. Pitamo tetu na kiosku o tome:
- Je, rekla mi je kolegica da se dvista kava popilo s naših automata.
- A di van je zaštita? Rukavice, maske...
- Nemamo ništa. Ajde reci, navaljuju ka mutavi, a mi možemo glavu izgubit za šest kuna...
Na zidiću od Rive na suncu meditira jedan momak, iza njega klize trajekti, sve je jedna idila, kraj njega bicikla i ona kockasta borša dostavljača Glovo. Ivan (33), kaže da dostavlja bilo šta, a u zadnje vrime najviše se traže McDonalds spiza i junk food onih šta ne otvaraju prostore nego samo pripremaju spizu za nosit ča.
- Ima san i nekoliko slučajeva di san nosija za samoizolirane, a još češće oni pošalju nešto rodbini. Ponekad čekamo isprid apoteka kad nan naruče lijekove ili idemo u dućane po namirnice. Stari ljudi ne zovu, oni se boje i nas, pa onda mlađi naručuju za njih.
- Nije te strah ić u izolirane?
- Nemamo puno kontakta, a mi smo mladi, poprilično smo sigurni, mada nan nije sve isto – kaže dostavljač Ivan koji je misec dana u Glovu. Kaže da je zrak sad čistiji, kad je vozija skuter po gradu u one dane prije, bija bi crn od automobilskoga dima. Biciklon to izbjegne.
Čudno je vidit prazne štekate na Rivi, pari da je zima ono iza Nove Godine kad sve zatvori pa je Split u uobičajenoj karanteni, prije nego ga potopu furešti. Na jednoj šentadi škinu sunčaju Sandra (53) i prija joj Jelena (44), ova druga u biciklističkoj robi.
- Ajme divno je. Ja san turističke struke ali bez obzira šta ću očito ostat bez love, želin uživat u svakome ovome danu bez turista. Jer turizam nan je uništija život i oteja nan grad.
- A šta ćemo jist?
- Jest ćemo kumpire i gledat u sunce. Trenirat ćemo, trčat, do lita ćemo svi bit lipi, mršavi i definirani. Nemojte se bojat, moramo bit optimistični, depresija i strah ubijaju, a ka da nan je malo stresa u životu – draga je Jelena srcu mom.
A ako je Riva Splitska Agora, onda je Matejuška splitski Parnas! Tamo se izvode velike misli osebno među penšjunatskon populacijon. Stali smo priko puta petorice.
- Jel vas straj, vi ste rizična skupina, a ovako odate okolo?
- Jes ti malo lud? O čemu pričaš – zablenija se šjor Dinko (77).
- O bolesti, sve će se infetat! Nigdi nije siguro! Bolest, bolest...
- Jebeš bolest. Tribalo je uvest karantenu kad se pljačka narod i prodavale banke. A bolesti je uvik bilo i bit će. Ol mi stari nismo uvik bolesni i nama je - ko danas, ko sutra. A od čega, jebe se nas... Ol nije sve isto – slušan ovu staru splitsku filozofiku, a isto priznaju:
- Ajde, sedandeset posto svita je ovde manje sigurno... Ali uz more su majke i dica, njih je navažnije spasit.
- A sad ti mali mene slušaj dobro – uključuje se Eugen (68) - Ovi moj stih šta ću ti reć je sve šta tribaš znat o ovome šta nan se događa:
- Centar svita je ukinut, Bog je ušutija, nebeska banka više ne radi – a svjedoka nema!
A koje je lipo jutro svanulo nad Spliton u četvrtak... Stvoreno za izložit se kavi na suncu.
Tunel od svetoga Roka, zaštitnika kužnih bolesnika, nije izdura i Dalmacija, jedna od zadnjih evropskih regija čistih od kuge našega doba, probudila se bolesna, virozna!
Ali panika nije zahvatila naš svit, paniku smo prošli ima sedmicu dana kad smo letili po butigama i fala svetome Duji koji je uporno drža branku i nije pustija onu dlakavu beštijicu da zabije gol: omogućija nan je da napunimo ormarune i vidimo po drugima šta nas čeka.
Evo, dan prije nego su se zakrakunale butige naša san se u trgovačkome centru. Nigdi pasa, i da oćeš nema te ko zarazit. Zovu me prodavačice iz butigi s robon:
- Dođi vamo, sve je na sniženje!
Povirin, stvarno. Gledan jedne lipe najkice patike, ma baš za trkat uz more za vrime dok ne rade teretane.
- To ti je najnoviji model, pa je sa šesto na trista kuna, lud si ako ne uzmeš.
- Oću, nisan popizdija, biće kineske... I koje san sriće baš iz fabrike u Wuhanu.
- Ma kakvi, nisu nego iz Kambodže! Tamo ti nema nema nego par bolesnih. A ko zna i kad je ovo napravljeno.
---
Vladimir Dugandžić/Hanza Media
---
Kambodža me pokolebala, znaš kolika je Kambodža. Ne znan ni di je točno. A trista kuna za ove patike... Provjerin na mobitel, stvarno, još je tamo stanje dobro. I mislin se, da mi je ko ovo priča prije misec dana reka bi mu da je lud. I još ću ih doma dezinfikat i obisit na sunce. Daj.
Svakoga dana smanjivali smo opseg i panorame sa štekata: pala je Riva - tamo svak i odsvakud dolazi, a kad je presta Darijo tamo pit kavu, a tamo je svaki dan, bome ni ja više neću. Više nisi moga u Bose priko puta posla, jer se posal priselija doma, pa je zadnjih par dana priostala kvartovska kava na Lazarici, jer lazarica je 'mali lazaret' i pravo misto za zarazne nepogode. A u četvrtak kad si se diga, više nije bilo: 'daj kraću u veliku, dužu u malu, kraćedužu s kap mlika...'
Izvadili smo iz kućnoga muzeja kafetjeru koja je onde spavala jedno četrdeset godin i priko jutjuba naučili kuvat domaći espresso. S pogledon. Desno s ponistre se vidi Šolta, a livo susidine mudante i šugamani na tiramoli.
Kad je javilo da su u Splitu dva čeljadeta poklekla prid koronaviruson, mislija san da će veća histerija zavladat. Bilo je grezuna koji širili vijesti da je po grada zaraženo, da je puna bolnica, ali ljudi nisu popušili priču. Viruju Doturu Viliju i ekipi. Toliko je zaraženih koliko testovi pokažu...
Za vrime jutarnje kave na štekatu 'Kužina' s radija se javlja urar Ivulić, prinosi izvanredne mjere s Peškarije: di se ulazi, a di se izlazi, i nisan baš razumija. Ima bit da moš uć ali bez po kila ribe ne puštaju te vanka...
Ajmo vanka. Na koju stranu? Novinari se danima vrtu oko apoteka, bolnica, butiga, pa bi mi mogli krenit obratnon stranon. U najsigurniji splitski kvart, na Lovrinac. Prodavačice su sve s maskan, čekaju šta će bit, čitaju šonete u 'Slobodnoj'. I mi uvodimo mjere opreza – nema više grljenja novinara i šaptanja – gospodo i drugovi, odstojanje! Dva metra najmanje, niz vitar. Pa se dovikujemo.
- Nema žive duše - viče cvićarica Nensi (48), sideći na tonet katrigi i listajući novine:
- Nismo svi skupa dva cvita prodali.
- A šta ste se tako zamotali u maske i rukavice, vama bar nema niko ovde punit u facu?
- Pridostrožnost! Triba se naviknit.
- A ima sprovoda?
- Ima moj čoviče, ali šta ćeš, obistinila se ona stara: duži kapsil od sprovoda. Sve su tihi, dođe pop, najuža familija, pokopaju i biž doma.
- A zašto ljudi ne dolazu pokojnima nosit cviće, bar je ovde sigurno?
---
Vladimir Dugandžić/Hanza Media
---
- Zato šta groblja obalaze najviše starci, a oni su se sakrili, boju se, ugrožena su skupina. Sad kad je krenilo, bit će i gore...
Ajmo probat nać šta više svita na najpopularniji splitski zjog za balote, kraj Vile Velebita. Prazne obe pruge, a tamo je uvik baren dvista penšjunati. U ladovini side petorica. Na svaku drugu sidalicu. Razmak.
- A vi ste došli uvatit misto?
- E, e.
- Oće doć balotaši?
- Doće sigurno, ali zadnjih dana ih je upola manje, tako, ni stotinjak se ne skupi...
- Pa nije vas straj?
- Ajde, to se boju bogatuni, da ne krepaju, a ostade in lova, kuće, imanja... Mi sirotinja nemamo šta izgubit, pa ako se još ne moremo zabavit ikvragu. A reci di penzioneri mogu ić u ovome gradu. Još ako se ne možemo malo ovde nać, popit pivu iz zadruge, mi smo gotovi, više će nas satrat samoća nego virus. Isto nas manje dolazi pa smo se prigrupirali, sad igramo po tri cika-caka - objasnili su nam šezdesetogodišnjaci Ante i Krešo.
Spuštamo se nizbrdo, po putu nan je studentski Kampus na Visokoj, uvik krcat omladine. Prazno je, ili doma slušaju predavanja ili su na...
Žnjanu, naravno. Cili je život Splita priselija uz more. Jučer su iz nacionalnoga stožera priporučili bit na friškome zraku i suncu, to je stari lik za bolesti, tilesne i duševne. Tako je i na Marjanu i po Bačvicama, pa i na Žnjanu. Ali uvik poštujte razmak, ljudi!
A oni najzdraviji se već kupaju. Jušto kad se tila potoćat štopali smo jednu sirenu, Josipu (25).
---
---
- Jel to preventiva, kažu da more i uv-zrake sataru sve mikro beštijice?
- Ne, nije radi toga, nego ja vam svake godine sezonu kupanja otvorim u drugi misec a zatvorim u jedanaesti, i tako jedno šest, sedam godina. More je sad petnaest stupnjeva, a inače je oko dvanaest i šteta je ne iskoristit priliku.
- Kad vas čovik vidi reka bi da nikakvi straj ne postoji izvan ove vale...
- Postoji za starije, oni se stvarno trebaju čuvat. Mladi moraju izać iz kuće jer će poludit. Šteta da se više ljudi već ne kupa u moru, stres bi pao, stres ubija – sigurna je Josipa. I ode. Stvarno pliva ka da je sedmi misec. Ni naježurila se nije.
Malo dalje ribolovci, zabacuju štape tata Jure (38) i sin Rino (12).
- Slabo grizu. Ako šta zaluta može se nać komarče i arbune. Izgubi se vrime, na zraku smo i suncu, šteta je ovo vrime ne iskoristit, pa tako do petoga miseca dok navale kupači. Sve nan je isto, a bolje ovde nego doma.
- Jeste li primjetili da je svita manje?
- Nije nego više, pa skoro duplo više nego 'običnin' danima. Trču, šetaju, sportiraju se. Čujen i da je na Marjanu isto. Ali svi su nekako tihi – primjetija je Jure.
---
Vladimir Dugandžić/Hanza Media
---
A na praznome štekatu, na držaču od suncobrana s kavon u čikari od karte sidi Ivan (58), ugostitelj je, svoj je objekt zatvorija, ali ima bit da bez sunčane terace ne more.
- Evo sidin i mislin.
- Biće kako ćete priživit do kraja besposlice?
- I to. Ko je moga virovat da ćemo ovo ikad doživit. Pa ovi straj, paniku. Ne znan, ako se gleda na broj svih stanovnika na svitu, ovo su male brojke, ni smrtnih slučajeva nema toliko, ali širi se ka ludo, nije čudo da svi drću. Nikome nije drago, šta ti je. Šta si ono pita?
- Kako će ugostiteljstvo priživit virozu?
- Ima načina, ako nas oslobode poreza i davanja na ono šta nismo ni zaradili. Jel da bi to bilo u redu? Jednostavno, kad ovo sve prođe, a proće ka i sve šta je prošlo, da tih misec, dva zamislimo ka rupu u vrimenu. Nije postojalo. Nije se radilo, nije se zaradilo, ali nije se ni uzimalo od onoga šta nemamo.
- Ajde, optimistični ste?
- A moran bit. Opet, i demografski bi se mogli obnovit, zamisli ti cila Evropa je zatvorena u kuće. Onda je najbolje činit dicu, nečin se mladi moraju zabavit – smije se.
Sad u centar. Prazne su kale, ka u onoj pismi. A Get raskopan. Razrovan je saliž niz cilu Bosansku i Rodriginu a tamo dva radnika gule teške stine iz poda, u svakoj je, kažu nam Marko (55) i Esad (62), i po sto kili. Iz Cazinske su krajine, pitamo ih jel ih strah kako će se vratit doma u Bosnu, granice se zatvaraju.
- A što da radimo, mislili smo doma za petnaestak dana. Tako ti je s nama, radi, šuti i ne misli na bolest. Gledaj od gladi preživjet jarane moj, a to ćeš samo ako radiš i ne pitaš puno...
Peristil čuvaju maške, a trefin i Karla Grenca, velikoga poduzetnika i skupljača splitskih starina. Kaže kako će kip Dioklecijana koji je njegov infišacjun zadnjih godin skoro bit gotov, a problem je di ga stavit da ga ljudi vide.
---
Paun Paunović/Hanza Media
---
- Ovako ćemo Karlo, sad kad se svi zabiju u kuće, stavit ćemo ga posrid Pjace. Bit će tamo baren tri miseca dok ovo prođe!
- Ajde, nemoj me... Ja u ozbiljnin brigama a tebi je do zafrkancije.
Govori se kako je puno splitskih kavopija ne želeći se odreć svakodnevnoga šušta uzimalo kave s automata na trafikama pa sidilo na štekatima po Rivi. Nisu razumili: nije stvar u kavi - ajde je i u eventualnoj čikari i čaši koje mogu bit infetane - nego u okupljanju. E, oni su se okupljali a policija ih je tirala. Pitamo tetu na kiosku o tome:
- Je, rekla mi je kolegica da se dvista kava popilo s naših automata.
- A di van je zaštita? Rukavice, maske...
- Nemamo ništa. Ajde reci, navaljuju ka mutavi, a mi možemo glavu izgubit za šest kuna...
Na zidiću od Rive na suncu meditira jedan momak, iza njega klize trajekti, sve je jedna idila, kraj njega bicikla i ona kockasta borša dostavljača Glovo. Ivan (33), kaže da dostavlja bilo šta, a u zadnje vrime najviše se traže McDonalds spiza i junk food onih šta ne otvaraju prostore nego samo pripremaju spizu za nosit ča.
- Ima san i nekoliko slučajeva di san nosija za samoizolirane, a još češće oni pošalju nešto rodbini. Ponekad čekamo isprid apoteka kad nan naruče lijekove ili idemo u dućane po namirnice. Stari ljudi ne zovu, oni se boje i nas, pa onda mlađi naručuju za njih.
- Nije te strah ić u izolirane?
- Nemamo puno kontakta, a mi smo mladi, poprilično smo sigurni, mada nan nije sve isto – kaže dostavljač Ivan koji je misec dana u Glovu. Kaže da je zrak sad čistiji, kad je vozija skuter po gradu u one dane prije, bija bi crn od automobilskoga dima. Biciklon to izbjegne.
Čudno je vidit prazne štekate na Rivi, pari da je zima ono iza Nove Godine kad sve zatvori pa je Split u uobičajenoj karanteni, prije nego ga potopu furešti. Na jednoj šentadi škinu sunčaju Sandra (53) i prija joj Jelena (44), ova druga u biciklističkoj robi.
- Ajme divno je. Ja san turističke struke ali bez obzira šta ću očito ostat bez love, želin uživat u svakome ovome danu bez turista. Jer turizam nan je uništija život i oteja nan grad.
- A šta ćemo jist?
- Jest ćemo kumpire i gledat u sunce. Trenirat ćemo, trčat, do lita ćemo svi bit lipi, mršavi i definirani. Nemojte se bojat, moramo bit optimistični, depresija i strah ubijaju, a ka da nan je malo stresa u životu – draga je Jelena srcu mom.
A ako je Riva Splitska Agora, onda je Matejuška splitski Parnas! Tamo se izvode velike misli osebno među penšjunatskon populacijon. Stali smo priko puta petorice.
- Jel vas straj, vi ste rizična skupina, a ovako odate okolo?
- Jes ti malo lud? O čemu pričaš – zablenija se šjor Dinko (77).
- O bolesti, sve će se infetat! Nigdi nije siguro! Bolest, bolest...
- Jebeš bolest. Tribalo je uvest karantenu kad se pljačka narod i prodavale banke. A bolesti je uvik bilo i bit će. Ol mi stari nismo uvik bolesni i nama je - ko danas, ko sutra. A od čega, jebe se nas... Ol nije sve isto – slušan ovu staru splitsku filozofiku, a isto priznaju:
- Ajde, sedandeset posto svita je ovde manje sigurno... Ali uz more su majke i dica, njih je navažnije spasit.
- A sad ti mali mene slušaj dobro – uključuje se Eugen (68) - Ovi moj stih šta ću ti reć je sve šta tribaš znat o ovome šta nan se događa:
- Centar svita je ukinut, Bog je ušutija, nebeska banka više ne radi – a svjedoka nema!
Peristil i mačka čekaju rasplet drameNikola Vilić/Hanza Media
A koje je lipo jutro svanulo nad Spliton u četvrtak... Stvoreno za izložit se kavi na suncu.
Tunel od svetoga Roka, zaštitnika kužnih bolesnika, nije izdura i Dalmacija, jedna od zadnjih evropskih regija čistih od kuge našega doba, probudila se bolesna, virozna!
Ali panika nije zahvatila naš svit, paniku smo prošli ima sedmicu dana kad smo letili po butigama i fala svetome Duji koji je uporno drža branku i nije pustija onu dlakavu beštijicu da zabije gol: omogućija nan je da napunimo ormarune i vidimo po drugima šta nas čeka.
Evo, dan prije nego su se zakrakunale butige naša san se u trgovačkome centru. Nigdi pasa, i da oćeš nema te ko zarazit. Zovu me prodavačice iz butigi s robon:
- Dođi vamo, sve je na sniženje!
Povirin, stvarno. Gledan jedne lipe najkice patike, ma...
