Tko su bili zadarski pituri, a tko ‘pituri‘ i kako su se njihove ljubavne avanture prepričavale u "Kompasa"

U svakoj generaciji Zadrana otkad je Boga i vika uvik je bilo pitura i ‘pitura‘. Piture su svi u Zadru znali. Ti vrsni meštri svoga posla gotovo svi redom bili su dobri pivači i jednako dobri meštri za pojist i popit. Tako se lipo znalo ko je najbolji za piturivanje kamara, a ko za opizdit novu pituru na škurama. Kako su svi ljudi bili pituri za svoje kaiće, tu je uvik vladala poprilično velika konkurencija.

Svi su sve znali i parilo je da u Zadru ima meštara za piturivanje gotovo pa za izvoz. Koji put se sitin vrimena kad se nekad po brodima stavjala verniža. Tu se odma lipo vidilo kakav ko mot ima. Pinel bi lagano klizija iz zgloba i na kraju cilog posla činilo bi se da je brod dobija polituru, a ne vernižu. Kako se danas sve manje daje verniža tako danas i nema više onog gušta u gledanju kako brodi dobijaju na nekim dijelovima oni lipi visoki sjaj. U to vrime bija je pravi gušt doć na mali škver. Piturivanje je bija jedan puno lipi ritual.

Dobro je moja žena jedanput rekla. Kad bi svit pituriva kuće i stanove ka šta pituraje kaiće, stanovi bi nam bili za izložbu. Za kaić se uvik stvoru šoldi, ima se pacijence i vrimena. Za stan je to ka veliki tramak, pa onda škuža je u skupoći, a glavna baza je ono ka ja se u piturivanje ne tendin. Ali, tema ove štorije nisu pituri i piturivanje, nego jedna skroz druga vrsta ljudi koji se piturivanjem bave isto ka da im je to zanat, ali za razliku od prvih njima ne tribaju pineli. Kakvih tu samo meštara ima, to je za popizdit.

Vještina ‘piturivanja‘ je jedna puno lipa stvar. I tu se jako dobro znalo ko je di na top-listi. Ta drevna vještina uvik se svodila na dvi najvažnije stvari. Prva je ona recimo manje važna, a to je uobičajeno ‘piturivanje‘ nakon povratka s ribarenja na Kornatima. Ribarsko ‘piturivanje‘ dođe nešto ka skroz normalna stvar. Kod svih tih pustih riba koje bi se spominjale, zajedničko je to, da su redovito bižale s tunje, parangala ili panule. Tako su bižali zubaci kapitalci, škrpine velike ka odojci i kako se tu baratalo s pustim kilima, parilo je da svaki čovik ima odispod broda balanču pa se riba lipo izvaže, javi gori koliko je teška i onda pobigne. Ta vrsta ‘piturivanja‘ stalno se prinosila s generecije na generaciju i ja mislim da nikad svit neće pronać lik za tu bolest, a spada u grupu ribarskog ‘piturivanja‘. 

Druga vječna tema kod ‘piturivanja‘ uvik su bile ženske. Uopće nije važno jesu li bile domaće ili strankinje, ‘pituri‘ su znali  prolivat takve batude pa je parilo da su svi završili istu ‘pitursku‘ školu. Kad se sitim pustih štorija na tu temu, onda smo svi mi prema tim profesionalnim ženskolovcima (‘piturima‘) bili ka dica iz vrtića.

U ”Kompasu” je sidila ekipa i bez veze se lajalo o svemu i svaćemu. Mario je bija jedan od onih ‘pitura‘ koji je zna skroz naskroz izgubit busolu kad bi se govorilo o ženskama. Evo jedne štorije di je on bija glavni glumac.

Toni ga je onako iz vraga upita ka ono ima li šta novoga i je li napravija koju akužu. Mora se napomenuti da je Mario bija jedan od onih ‘pitura‘ koji je u parlatini zna bit skroz u granicama realnog i onda bi bez veze uletija u paučinu laži pa bi ka mona osta upetljan bez ikakve šanse da se škapula. Kako ga je Toni narajca, Mario je razveza priču. Tribalo je imat mire koliko moš Marija zajebavat, jer bi se zna za sekund užgat, a to bi tada  značilo ka da požar gasiš benzinom. Mario je počeja štoriju ovim ričima: 

- Sinoć sam bija u ”Barbari” i skoro da je bila bonaca. Neke bezvezne face na aperitivu. Odma sam sinja dvi Švabice, roba onako dvajsttri-dvajstčetri godine, lipo izgorene od sunca. Same. Kako je maestro klavirista ima pauzu, sija san za klavir i opizdija mrvu romantike. (Mario je inače lipo istrenira tu trapulu. Kad bi bila kakva ženska sama, a maestro ima pauzu, on bi odsvira prve taktove ”Love story” i onda bi sta, jer dalje nije zna. Ženskoj bi prolija parlatinu kako je klavir raštiman pa ne može svirat. To je bilo dovoljno za uspostavit prvi kontakt.) I, fala bogu kako oni iz ”Barbare” godinama nisu štimali klavir mora sam stat i doša san za šank kod Švabica. Ukratko sam im objasnija da se ne može svirat, ali se zato može popit piće. 

- I, šta je bilo?, upita ga Toni, a Mario nastavi: 

- Onda baciš par riči, cuga za cugom i već nakon par minuta Švabice su se smijale i zajebavale za popizdit. Jo ljudi moji, kako su dobre bile. Ona mrvu starija imala je cice ka da su joj ispod majice baluni od košarke, a ona mlađa brate lipa ka boginja. Mora da su bile kakve misice.

- I? Jel se šta dogodilo osim cuge?, upita je neko.

- Čekaj tukac - nastavi Mario - zajebavali smo se tako jedno vrime i odma san zna da će obe past. Kad je meštar od šanka reka da zatvara, Švabice su me pozvale u sobu. 

- Pa koga si zva u pomoć? Njih dvi, a ti sam!?, upita Niko.

- Koja pomoć. Nije bilo vrimena, pokuša se pravdat Mario.

- Slušajte svitu ovu batudu. Nije bilo vrimena - ispali Toni - a di smo mi. Lipo si nas se sitija.

- Je, ali i ja sam bija iznenađen. Sve se događalo tako brzo. I, kad smo ušli u sobu ona lipša me je odma napala. Ja se nisan ni snaša, a ona me već svlačila. Za sekundu je i ona bila gola.

- I? Nemoj reć da ti je odma dala?, upita Niko, a Mario opizdi: - Da dala. Ka mlada ždribica je ispod mene stenjala. Koji je to vulkan od ženske bija. Štema san je... biće... ne znam ni sam koliko. Spizdila mi je znanje, ali i ja njoj.

- A šta je za to vrime radila ona druga, a ?, znatiželjno upita neko.

- Kako šta je radila? Blavora mi pušila, ispali Mario. Malo je falilo da padnemo s katriga od smija, a Mario u ‘piturskoj‘ paučini gleda nas je tupo i ništa nije kužija.

Joško je bija (a i osta) jedan od žešćih ‘pitura‘. Uvatija bi tu i tamo koji punat, ali više je tu bilo lišina, nego pravih akuža za pamćenje. Bija je ‘kamikaza‘ koji je napada sve živo šta se zove žensko, uz to i pokazivalo znake života, kako je neko lipo reka, misleći na sve dobne skupine uključujući i gospođe u lipin godinama. Tako je skuplja punte bez vridnosti. Najdraže su mu bile vlajine. Puno smo falili šta njegove ‘piturske‘ štorije nismo stavljali u libar. Ja mislim da bi se i sam Joško pripa od pustog broja svojih ‘žrtava‘. Glavna njegova baza je bila (a i ostala) po otprilike ovakvom scenariju. Doša bi ka ono u preši u ”Kompas” i kad bi ga ko od nas pita di si, šta radiš, on bi ka iz topa potega: „Brate, jeba mi pas mater, evo prije kvarat ure san se s jedne škala”. Kad bi mu rekli neka sidne i baci piće, on bi nastavija: „Brate ne mogu. Za par minuta me druga čeka. Neman vrimena. Drugi put”. 

Sve bi to bilo u redu, jer može se dogoditi da to bude i istina, da meštar za ‘piturivanje‘ nije tu istu batudu ponovija onako brat-bratu bar jedno pedeset puta. Kad neko postane ‘pitur‘, teško minja zanimanje. 

Iz galerije poznatih ‘pitura‘ posebno treba izdvojiti Davora zvanog Munja. Kako je ka pomorac vijađa po svitu, svaki put kad bi se iskrca prvo bi doša u ”Kompas” pa tek onda bi iša doma. U to vrime samo su pomorci pušili Marlboro i bunbili dobra pića. Davor je uz obavezan viski i tada skupe cigarete opaljiva svoje štorije doživljene na štacijama svojih putovanja. Uvik su to bile priče o zanimljivim seksualnim akrobacijama koje je Davor izvodija po svim portima zemaljske balote.   

Toga je dana odma posli pet minuta razgovora ‘prolija‘ zadnju štoriju prije nego je ariva u Zadar. Nadimak Munja je dobija po tome šta je žensku zna opalit doslovce ka šta munja opizdi kakvo usamljeno stablo. Bidna ženska još ne bi dobila ni početnu fibru, a Davor bi bija gotov s ‘poslom‘. Tu štoriju počeja je Davor u stilu velikog ‘pitura‘.

- Ljudi moji, da znate šta mi se dogodilo u Santosu. Brazil je to brate, ženskih koliko ti gospa oće. A sve lipša od lipše. Ja i mali Mirko iz Privlake pošli smo s broda ono na par sati. Uzeli smo taksi i zaprašili do jednog hotela vanka mista. Za ti hotel su nam rekli da je prva liga. I stvarno, koliko je hotel lip, toliko su ženske sve cvit do cvita. I kako ono meni ne triba puno (glas ‘pitura‘ se javja) pospuga sam jednu lipu crnkinju. Jeba mi pas mater ako nije lipša od svih ženskih koje san vidija na filmu. Tribali ste vidit to tilo. Ne, to se ne može opisat. Koju kožu imaju te brazilske crnkinje. Reka bi čovik da su namazane nekon kremon. Lipo jedro tilo, a brate glatko ka da je po njemu dana verniža. Samo smo dva viskija popili i mrvu čakule i odma me je zvala u sobu. Znaš šta brate! Taman san je stručno obradija i kad san se tija u nju ušuljat osjetim da me nešto po guzici dira. Znan da nisu njene noge i ruke. Prova san onako rukon i odizad napipa nešto meko i vlažno. Okrenija san se, a iz mraka sobe gledala me ogromna danska doga. To van je oni pas, ja mislin najveći na svitu. Umra san brate od straja. Zgrabija san dogu za vrat, a doga ti je ka tele velika, diga je u zrak i... bespomoćno je trzala s nogama. 

U tom momentu u ”Kompas” uđe Stipe: 

- Di si Davore? Kad si doša? Lipu si bogami koluru uvatija!.

- Evo nema ura vrimena da san ariva. Popij brate piće. Di san ono sta?, obrati se okupljenoj ekipi.

- Ono s nogama u zraku», dobaci neko.

- A? E! I onda brate uništija san je cilu. Molila me da stanem i na kraju mi je priznala da je nijedan muški nije tako demontira. Znate li vi koji je to blud bija. Neponovljivo. Najlipši na svitu. Dolazila je na brod. Tražila me. Ma ja se nisan više tija zajebavat. Jedan put, ali kako bog zapovida.

- A šta je bilo s dogom?, upita neko.

- Koja doga? Ko je govorija o dogi? Niste slušali. Crnkinja je bila.

Zaključili smo da je cilu ‘pitursku‘ koncepciju spizdija Stipe kad je uletija u parlatinu.

Tamo negdje šezdesetšeste ili šezdesetsedme godine prošloga vika u Zadru se iznenada pojavija crni američki kabriolet Buick švicarske registracije. Kako se u to vrime s autom dolazilo sve do Kalelarge, točnije uz Donat do kafića ”Forum”, to su svi vidili taj lipi američki auto. Izluštran, pun kroma, sidala od crvene kože, antena za radio od dva metra i cili nekako ka da je ispa iz kakvog auto magazina i pao na prašnjavi parking Foruma. Mi, koji smo vozili Fiće nismo mogli od sramote doć na parking. Parilo je da bi Fićo moga stat u njegov portapak. 

Vjeko, stari zadarski ‘pitur‘ svake bi subote lipo doša na Forum, sija u taj auto i po ustaljenom ritualu odveza bi ga na pranje. Kad bi sija, namistija bi sidalo, stavija očale, pa ruke uvuka u meke kožne rukavice i ka puž bi izlazija s parkinga. Cili ceremonijal izlaska traja bi desetak minuta, jer tribalo se pokazat i fala bogu da te gledaju zavidne oči prolaznika, a posebno onih poznatih. Kad se toga sitin, padne mi napamet jedna dobra batuda šta je jednom prilikom plasira moj prijatelj Renato. „Opalit žensku, a da ti niko ne zna, to ti je isto ka da je i nisi opalija”. E, tako je i Vjeko bacija u promet te mudre misli moga prijatelja. Sidit u lipon autu, a da te niko ne vidi isto je ka da stojiš doma. I tako bi Vjeko opra auto, bacija propagandni đir do Puntamike i opet nazad na Forum. 

Kad je navratija u ”Kompas” odma smo ga bombardirali pitanjima. Koliko konja ima? Koliko ide? Koliko benzina bunbi? Vjeko je odgovara, dodava konje, dodava kilometre, dodava litre benzina. Pošto smo bili totalni tukci i nismo imali pojma o tim američkim krstaricama, virovali smo mu. Onda ga je Boris upita: „Čekaj Vjeko. Nisi nan reka čiji je to auto?”. Vjeko tada prolije priču kako je to auto od neke njegove piplice, neke bogate prinčipese iz Švicarske, koju je on upozna na skijanju. (Snig je ‘pitur‘ Vjeko vidija jedino na televizoru i to u Domu sindikata, jer ga doma nije ima). Dalje je govorija da je ta prinčipesa popizdila za njim, jer joj niko dotad nije probudija erogene zone ka on i da je blud s njim za nju bila mišanca poezije, zemljotresa i blaženstva. Neko ga je pita kad će je dovest u ”Kompas” da je upoznamo, a on odgovori: „Jedan dan. Nek se mrvu oporavi. Cila je zgrišpana, kako san je satra”. Iako smo dobro znali koliko je tu ‘piture‘ potrošija, ali ostaje činjenica da on vozi Buicka i niko ne može reć da nije istina.

Tih dana trknija san u Split vidit mater i oca. U to san vrime vozija stari talijanski Fiat 6oo. Toga dana kad se događa rasplet ove štorije, iša san s mojim pokojnim papom na Klis kupit janjetine za obiteljsku feštu. Kad smo došli na Klis, dok nam je neka smišna vlajinica sikla janjetinu, moj pape i ja popili smo piće i čuja sam vanka restorana neki udarac. Pogledan kroz ponistru, a ono crni Buick švicarske registracije opizdija moga i tako jadnog Fiću. Zadnji branik izletija je iskrivljen, a dio lima se naslonija na gumu. Popizdija san. Izletija san vanka ka vitar i onda sta ka mona. Za volanom je sidila neka stara gospođa krcata zlata, šminke i pudera u nekakvoj vešti kričavih boja. Uvatija san se za glavu, a ona meni: „Ajme meni šta san napravila. Škužajte, pa di baš vas iz Zadra. Ajme gospe moja... sve ću vam platit”. 

Odma mi je kroz glavu proletilo milijun misli. Je li se šta motoru dogodilo i kako ću se vratit u Zadar. Kad san doša sebi promislin pa dobro stara raža će sve platit i nekako će se sve sredit. I dok je pape s nekin čovikom ispravlja lim i pokuša koliko-toliko namistit branik meni tek tada padne napamet Vjeko. U tom momentu gospođa me upita: 

- Kad ste već iz Zadra, znate li vi moga nećaka Vjeku...?

- Da znan li. Prijatelji smo, odgovorih.

Ona se nasmije s olakšanjem i ukratko ispriča kako je došla na godišnji odmor i kako joj je nećak dobar i vridan, jer joj opere auto i tako bla, bla, pilala je stara. Sve smo oko auta lipo sredili i bez obzira na šolde moj je pape više od mene bija jidan. Kad san na povratku prema Splitu sam sebi naglas spomenija prinčipesu, moj pape ništa nije razumija, a i di ću mu ić objašnjavat štoriju o Vjeki.

Nakon nekog vrimena gospođa je partila iz Zadra, fala bogu i crni Buick zajedno s njom, ali je ostala štorija o Vjeki i prinčipesi. Ka i uvik dio ekipe je popija priču, dio je samo stavija u memoriju, a ja nikad nisan Vjeki spomenija bliski susret na Klisu. Zato su meni ‘pituri‘ puno dragi, jer takve štorije se teško zaboravljaju. Čovik ih pamti cili život. Inšoma, jedno je sigurno. U ‘pitursku‘ se penziju ide tek u dubokoj starosti, ali tada ‘piturivanje‘ i tako više nije važno.  

-------------------------------------------------------------------------------------------------------- 

*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.