Često puta san ode govorijo o tehnologiji. Malo bude smišno da o tome govori čovik šta o tehnologiji nema veze, ali već ima puno onih šta o raznim stvarima govore, a o njima pojma nemaju, pa nikom ništa. Ovo moje govorenje i nije tako strašno. Kako ja uvik pišen, skoro cili život, sretnem poznate sugovornike šta in se to baš i ne dopada. Onda ja uzvratin kontraargumentima. Kad je Krleža izdava knjige, one bi se tiskale u par iljada komada.
Kad ja napišem u novinama štogod, onda to bude i na Internetu po cilom svitu, i za par dana meni se javi iz Los Anđelesa ženska, Drnišanka, da kako je taklo kad san spomenijo Drniš i par lipi starinski riči šta su je vratile u mladost. Javijo mi se i iz Frankfurta jedan Joso šta su ga oduševile riči o našim čobanima kako su ljubovali dok su čuvali blago. To znači da mene cili svit čita i da san tiražniji od Krleže. Pa se ti, moj Miroslave, misli. Eto šta ti je tehnologija. Dva tri klika i eto tebe u cilom svitu.
Šta je najvažnije, to ti se pisanje uvuče pod kožu pa ne moreš dan izdurat a da štogod ne zabilježiš. To me odma sitilo one stare gimnazijske sentence "Nulla dies sine linea", nijedan dan bez crte. Tako i ja činim. Ne moreš uvik imat neke velike epohalne teme. Dovoljno je da čoviku krepa pas i onda vidiš njegovu tugu, vidiš kolko mu je on značijo. Vidiš kako je to kad čoviku nestane prijatelj.
Moj dnevnik
Kad već spominjem ove latinske poslovice, onda mi se najlipše u to uklapa nešto šta pišem a šta nigdi ne objavljujem., To je moj dnevnik. Lipo svaku večer kad se spremam leć, uzmen jedan poseban rokovnik i pod tim datumom zapišem sve šta triba zapisat. A bude tu svašta. Bude u dnevniku i ružnog vrimena kad san ka stariji čovik i nervozan, bude i zdravstvenih problema, samo nema politike.
Bude u dnevniku i poneka smrt. Kad god umre neko poznat ja to zabilježim. Baš na tim stvarima vidi se šta nosi vrime i kako nas sve tare i šalje u zaborav. Svaka od tih smrti bude aktualna desetak dana, a onda vrime učini svoje i čovik jednostavno ode u zaborav. Zato ja volin prolistat dnevnik i sitit se nekih ljudi. Tako sam, listajući lanjski dnevnik, vidijo da je 11. veljače 2020. godine umra pučki pjesnik Stipan Grcić. Puno puta sam s njim razgovara.
Njemu su stihovi stalno išli iz duše, poput potoka što lagano teče niz vododerinu i nikad ne staje. Samo ostavlja čist trag za sobom. Stipe je izda 11 knjiga pjesama. Njemu je bilo dovoljno naći tičicu slomljenog krila da o njoj napiše krasnu pismu. Usfali čoviku druženje s takvim ljudima ka šta je bijo Stipan. Usfali mi onaj žar kad govori o Domovini, Bogu, Drnišu, potoku, plavetnilu neba. Zato ja imam dnevnik i u njemu pohranjenu uspomenu na Stipu. Kad je umrla jedna moja stara susjeda u siječnju 2020. g. isto sam zapisao u dnevnik.
Nije ona bila pjesnik ili slikar. Mukotrpno je odgajala sinove kao udovica i uvik bila tu, u susjedstvu. Naprosto, postala je dio naše i moje svakodnevice, poput jutra ili Sunca kad se lagano pomoli jutrom iza Svilaje. Sada samo crna krpa na njenim kućnim vratima podsjeća da susjede više nema, da je prešla u vječnost. Zato mi je drag dnevnik. Ona i još dosta drugih dragih ljudi su trajno upisani i sačuvani od zaborava.
Mala oaza uspomena
Da nije dnevnika ko bi se sitijo početka prošle godine i onih siječanjskih uobičajenih diskusija o božićno novogodišnjim troškovima. Spominjali smo onda nekakav virus u dalekoj Kini i bili nasmiješeni sve do ožujka dok to zlo nije zapljusnulo i naše obale. Kako opisati pust grad ? Blokada komunikacija, na ulicama nikoga. Razarajuća tišina.
Navikneš se na normalno pulsiranje grada, dođe kovid i dođe veliko bezglavo ništa. Meni je još uvik neshvatljivo da se čoviku kao prije svega društvenom biću nameću obrasci totalno nedruštvenog ponašanja. No ako se mora i to ću izdurat. Ima san u dnevniku i sportskih stvari. S ponosom sam zabilježio rezultat Hajduk: Gorica 6:0, ali sam brzo odustao nakon Hajduk: Dinamo 2:3 i Hajduk: Rijeka 2:3. Ja i dalje pišem dnevnik. To je moja mala oaza, moj mali škafetin u koji pažljivo spremam i slažem meni drage uspomene!