Tek kad se dese blagdani poput Božića il Nove godine, čovik shvati kako vrime strelovito iđe, svin šutom. Zapravo, vrime je jedini stroj koji ne triba podmazivati ili popravljati. Njemu ne triba remont ili tehnički pregled. On jednako nesmiljeno iđe i čini svoje. Na naša, nekad glatka dičija lica, navukao je mnoge bore.
Od dice i odraslih muškaraca napravio je starce. Svaka bora je trag nekog stradavanja, neke muke. Na naše, nekad nasmijane oči, vrime je donilo i mnogu sjenku tuge ili sjete. Nisu oči zaludu ogledalo duše. Iz njih se čita srića ili nesrića, iz njih se vide sritne il nesritne ljubavi. Iz njih se vidi koga je život gazio, a koga pazio i mazio. Tijo ne tijo, životni sat kucka neumorno i nezaustavljivo. Tako je, evo, otkucala i 2020. godina.
U ovo svoga vika čudnije nisan doživijo. Bilo je još gadnih godina, one ratne kad san mora ić ća iz svoje kuće. Tu san barem zna od koga bižin i zna bi se zaklonit. Ova 2020. počela je ka normalna i svi smo, ka i uvik, zbrajali troškove dočeka i troškove odlaska na skijanje. Sada polako stasavaju već i nove generacije kojima nije problem čas odletit do Kupresa i lipo se skijat. Em su se lipo proveli, em bili u inozemstvu.
Ne mora se za guštat ić u Austriju ili Francusku. I dok smo mi tako raspravljali o stanju u našim takujinima, prišulja se, a da ga niko nije vidijo ni čujo, nesritni covid 19. Ja nikako razumit zašto je on 19 a ne 18 ili 20. Od tog momenta sve je pošlo naopako. Najcrnje je šta tog neprijatelja ne moreš vidit ni čut, ali znaš zasiguro da je tute i da stalno radi rabotu protiv Boga i naroda. Maske na lica, biži na distancu, odmakni se od ljudi. Meni je najsmišnije ono upozorenje o pranju ruku.. Pa još su stare krpe iznad špakera, one ukrasne, imale davni napis: Peri ruke svagda prije jela, peri poslije ispražnjenja tijela. Vako pari da je obično pranje ruku jedan visoki civilizacijski doseg.
Vermut i ajer konjak
Kad već spominjem dolazak 2020. godine panu mi napamet sve one prije nje. Ka gimnazijalac učijo san o piscima šta su rođeni sredinom prošlog stoljeća. To je parilo ka prapovijest. Sada i ja spadam u čeljad šta su rođena sredinom prošlog stoljeća. Da san u kakvom muzeju bijo bi artefakt. Tako se trevi da me kakva budaletina pita da kako stojim s onim stvarima. A sinko moj, samo je Krist uskrsa mrtvog Lazara. Sada nema dočeka, nema plesova, nema razgovora o honorarima pivača i pivačica.
Ja čekam Novu godinu ki u ditinjstvu, jedino mi je u pitanju lokacija, oće li to bit u kužini ili tinelu. Moj ćaća nije nikad čeka Novu godinu. Oša bi leć govoreći: Doće ona i sama, ja lega ne lega. U vrime moga ditinjstva, a to je skoro prije 55-60 godina, na Novu godinu su se držali plesovi.
U ondašnjoj sali partizana drža bi se ples.. Krep papirom bi se sve ukrasilo i okitilo, a svira bi drniški živi orkestar pod ravnanjem maestra Petra Škarice. Stolovi puni spize, pršuta, arambašića, tuke, kolača, ki u kući. Meni je bilo najčudnije kako su neki muški čestitali Novu godinu svojim curama po desetak puta. Znali smo to komentirati: Nu njizi šta se cvrljukaju ! Meni je postalo jasno tek poslin više godina kakav je to bijo karakter čestitanja.
Dok su parovi plesali mi bi mulci sa stolova uzimali čaše i u dušak popili. Tada sam spozna čari vermuta i ajer konjaka. Tu sam se prvi put opij oki maca. Naravno, nisam dozvolijo da bude i jedini put. Drugi put sam se opijo skupa s društvom u pekari Marka Bilića Pušara kad smo ili kruva i kapljovine od pečenja, a Marko nas častijo bevandom. Na samu Novu godinu bijo je lipi običaj da dica s jabukom iđu čestitat po kućama. Domaćin bi zabio metalni novac u jabuku i još nam da bombona. Ja sam ima uvik i rezervnu jabuku, zlu ne tribalo.
To nam je bila jedina nagrada jer onda did Mraz nije donosijo darove nama ki sad. Svu dražest dočeka Nove godine uništijo je covid 19 i tragedija ljudi stradalih u potresu. I opet se vraćamo ljudskoj duši. Nekad je za osmijeh dovoljno vidjeti zalutalog galeba kako brodi nebeskim prostranstvom i lagano klikće iznad kanjona.
Ta mala poetična slika zna biti ponekad sasvim dostatan razlog za veliku sreću.