Šibenski pazar riznica je prepuna tajni, sveg blaga božjeg iz malih skrivenih vrtova drevnog Krešimirovog grada i njegove prelijepe, čudesne okolice. Svaki banak čuva po jednu, a zajedno s njom i priču koja tek čeka da bude otkrivena – ‘Što vam je ovo, gospođo?‘ - ‘E, to vam je osmugalj! Šta je to? Probajte, pa me nećete više nikad pitati! Nego ćete pitati samo ima li još!‘
Eto, tako vam Jadranka Peran, koja postojano, kano klisurina, drži svoj banak od verdure na istočnom dijelu šibenske pijace, odmah do ulaza na peškariju, odgovara na pitanje o ovoj čudesnoj ‘zelenjavi‘. Koja u Šibeniku ima kultni, a pomalo i mistični status, a u Splitu – primjerice – jedva da su i čuli za nju.
‘Ovog je nekad u Šibeniku bilo puno, a danas ga ima najviše u Grebaštici. I Jadrtovcu. I žene ga sade, iz godinu u godinu, same sime (sjeme) hvataju. Sve prirodno, godinama. A u nas ga u Jadrtovcu čak i samoniklog ima, raste kraj mora. Tamo je malo pikantniji, slaniji, jači. I oni ljudi, gurmani koji znaju za njega, vole i traže i hoće baš taj! U Prviću i Zlarinu ga isto ima, isto kraj mora, u bodulariji ljudi znaju za njega i vole ga. Drugdi, slabo. Splićani nemaju pojma šta je to!‘ - smije se teta Jadranka, a neko sa strane dobacuje – ‘Ima bonkulovića šta bi guzice za osmugalj dali!‘. Pa se smijemo svi.
- ‘Talijani znaju! Oni to zovu Fratarska brada, Barba di Frate. I ima ih, turista, koji dolaze svake godine kod mene po svoju dozu! Ne pitaju za cijenu! Najbitnije je da ima!‘ - veli prodavačica koju svako jutro možete zateći na istom mjestu, u ‘trbuhu Šibenika‘.
- ‘Osmugalj ima svoju vrijednost, on nikad ne pada ispod tri eura, nekih dvadesetak kuna, a početna mu je cijena nekih osam do čak i deset eura za kilogram! A sad mu je baš stađun, i ovaj mladi traje do nekih još desetak dana. Onda se on presađuje! Ja ga recimo, presadim uz bunar, gusternu kako mi kažemo, pa naraste u grm, pa ja to pomalo štipam i liti prodajem sa zelenim fažolom, odnosno mahunama. Ili kako još kažu u Šibeniku – fažoletima.
A meni je jedan doktor iz šibenske bolnice govorija da je jako zdrav, pun željeza, i da je najlipši - sam. Lešan (skuhan) začinjen s maslinovim uljem. Onda njegov okus najbolje dolazi do izražaja! I meni je, iskrena da budem, najlipši sam. Jedan kumpir lešaš, skuvaš s njim u vodi, malo ulja. Dosta ga ljudi voli pomišati s blitvom. Može i tako, ali meni to nije to! Može biti i glavno jelo, obrok, lagana večera, može biti i prilog, uz pečenu ribu s gradela. Eto, sve san van rekla! Ne znam šta bih van još kazala. Uzmite, pa provajte! Samo, sad ga trenutno nemam. Za osmugalj se morate dići ranije. Vi ste došli u 11 sati, a ja dotle sve prodan, sav osmugalj što san to jutro ubrala u vrtlu i ponila na pijacu.‘ - ispričala nam je Jadranka Peran.
A u njezine riječi ne treba sumnjati. Ona je tu ‘od stoljeća sedmog‘, jedno je od zaštitnih lica šibenskog pazara, čuvarica svih njegovih tajni. Ona je o verduri, autohtonom bilju i gastro navadama šibenskih bonkulovića više zaboravila nego što će neke enciklopedije i gastro vodiči ikada znati. Njoj ne treba ‘markica‘ na ulazni vratima – ‘Šibenska peškarija, istočni ulaz. Prvi banak desno! I ne moš falit. Isprid njega je uvik gužva!‘
