Pokraj šezdesetih godina u Izoli je živija Miha, neki prilično žgoljav tip od nekih 30 godin oliti koju više. Tražija je da ga zovu Mišel oliti Miša, ka ono mati Francuskinja zove ga tako, ćaća Rus onako. Da barem! Mati mu je bila štajerska Fanika, ćaća međimurski Štefek, a u Izolu su se doselili 10-ak godin prije. Mišelu je to bila životna šansa da barem liti more izigravat galeba kad već zimi kod domaćih cura nije moga igrat velikoga Casanovu.
Da je bija bistar za strane jezike moga je on u Portorož, ali od njemačkoga zna je samo: Ajnc cvaj policaj, guten tag i gute naht. Od engleskoga je spika izgledala ovako: oh jes, ju dens, tanke ju i van kis pliz. Kako čak ni talijanski nije moga naučit, u Portoružu bi bija jedva vrabac, a kamoli galeb. Ne, ne, on je bija bistr...