Legendarni Zlatko i Zoran Vujović od Božića su se borili i izborili s covidom: Korona nas je zgromila

Poznamo ih kao atlete bez premca, djeluju kao mladići i nakon što su zagazili u šezdesete, pa ipak... 

Korona ih je pregazila. I sad se pomalo tek oporavljaju, polako, strpljivo, dolaze k sebi. Kažu, pretrpjeli su teške dane i – pazite se svi korone, preporučuju. Čuvajte se. Nije šala...

Oni su – blizanci Vujović. Zlatko i Zoran, legende Hajduka i one davne reprezentacije. Starija generacija ih pamti ne samo po blistavoj nogometnoj karijeri nego i po atletskoj figuri i u veteransko doba.

Posebno je Zlatko tesao svoj izgled, torzo, trčeći redovito po Marjanu i vježbajući da se vide ”pločice” kad se skine ljeti na Jadrana, tako da bismo često kazali „ma, mogao bi on i danas odigrat barem jedno poluvrijeme”.

Zagazili su u 63., ne bi se reklo, a s koronom su taman pregrmjeli - teške dane.

Čuvali majku Jolandu

Nisu „infetali” jedan drugoga, svatko živi svoj život na raznim stranama Splita, ali se dogodilo da su se nekako u isto doba zarazili. Ka pravi blizanci. Zajedničko im je danas da posjećuju staru majku Jolandu, ali su je posebno morali sačuvati na način da joj ne dolaze u posjet neko vrijeme, da izbjegnu kontakt s njom. Jer, majka Jolanda, legendarna na kavi preko puta Pravnog fakulteta već je na pragu 93. rođendana, rođena je 1928...

Zoran Vujović nam priča:

- Nije mi bilo lako, osam dana nisam ni jeo, ni pio. Osjećao sam se strašno loše. Probudio sam se to jutro sasvim malaksao, boljele su me noge. Supruga Helena je isto imala fibru, ali je imala puno blaže simptome. Mene kako je uhvatilo tog jutra, oko Božića, nije mu puštalo danima, fibra od 37,5 do 38,5 konstantno me crpila.

Nedavno prije korone smo čuli Zorana, pokazivao nam je dres Maradone kojeg je sačuvao iz okršaja Bordeauxa i Napolija. Nije ni slutio da će ubrzo u medije kao živi svjedok da korona nije mačji kašalj.

Čuli smo da ste se i vi i brat Zlatko zajedno razboljeli?

- Nekako u isto vrijeme. Vrag zna kako. Virus nađe put... Meni je bilo gore, jer sam izgubio osam, skoro devet kilograma, sa 88,5 kilograma spao sam na 80. Ma da vam kažem da su mi suze došle na oči kad sam se vidio osmi dan, ne biste mi vjerovali. Zaplaka san ka malo dite od nemoći. Kad sam se pogledao u ogledalo, ma kost i koža, sve je spalo s mene. Gornji dio, prsa, nema me pola... Baš me se dojmilo.

Kako, zašto je bilo tako grozno?

- Naprosto me fibra nije puštala, nisam imao apetita, ni okus, ni miris nisam osjećao – kaže Zoran. 

- Od slabosti nisam danima ni ustajao iz kreveta. Ležao sam, popio bih na silu malo juhice što bi mi moja supruga Helena pripravila i to je bilo sve danima. Bolovi u nogama su posebna priča...

E, te bolove u nogama imao je naročito Zlatko, koji nam pak prepričava svoj doživljaj:

- Ja nisam toliko smršavio kao brat, ja sam izgubio pet kila. Samo pet kila, a on osam. Znači da sam bolje prošao – gorko se osmjehnuo.

Doma ka’ u ćibi, petnaest dana bez izlazaka

Zlatko ima posebna iskustva:

- Mene je zgromilo jednog popodneva. Naprosto sam osjetio teške noge, baš teške. Kao da su se odsjekle, kao da sam četiri utakmice odjednom odigrao. Meni je temperatura došla do 37.8 i ja sam je rušio lekadolom. Ali potrajala je... Osjećaš se umorno, kunjaš, oćeš li spavat ili ne, oči ti se zatvaraju, ali nije to san, to je nemoć. Umor neki neobjašnjivi. Nisi ni za šta. Trebao sam možda i sumamed uzimat, kako mi je brat preporučio, ali me pomalo prošlo poslije deset dana.

Zlatko je i sretan jer kaže:

- Sreća da mi je pluća samo strišalo, dodirnulo, malo sam kašljao, to je sreća. Ja sad pješačim pomalo i jedem šta više, da nadoknadim snagu. Ne, nije još vrijeme za trčanje. Moram polako. Malo na biciklu i neću još trčat, neću žurit. Treba bit oprezan.

Zoran nam dodaje:

- Ja petnaest dana nisam izašao iz kuće, ka’ da sam u ćibi što mi je posebno bilo teško. Oporavljam se, vratit ću ja kile, ali ovo neću nikad zaboravit. Ići ću se cijepit, svakako, jer može korona doć i drugi put, a ne želim bit opasan za druge. Stalno nosim masku i mogu svima poručit, čuvajte se. Nisam mogao pojmit da može bit tako ubitačno. Osjetiš se nemoćno, vidiš da ne možeš ništa bez zdravlja. Žao mi je ljudi, neka naša priča bude još jedna pouka svima...