Di je taj dični stogodišnjak?
- Evo ga isprid vas!
- Ovi čovik?! Ne zezajte!
A je. Barba Petar Garafulić obiteljskim nadimkom Mudri, proslavio je 28. travnja stoti rođendan, i da vam tko to ne potvrdi, da vam ne pokaže njegovu osobnu - ne biste vjerovali.
Bračanin, Nerežišćanin s adresom na Špinutu u Kineskome zidu, tako se dobro drži - tek nedavno je dobio svoj prvi šćap a nešto malo prije i očale – i tako dobro i brzo misli da je pravi gušt izmijeniti s njim koju, a onda ga prepustiti slavljeničkoj fešti u Gusara, okruženog mnogobrojnom rodbinom. Pred njim ‘torta Brač‘.
- Di ste se rodili?
- A bome u Nerežišća u težačkoj familiji, didu i oca zvali su Mudri, ka i mene. Jel da je to lipo?
- Ne može bolje. Onda ste ka mladić išli u partizane?
- U Treću dalmatinsku brigadu. Najprije na Mosor, u Livno, Glamoč, pa na Vis...
- To ste bili di i ‘Slobodna‘, istin puten?
- Jesmo, jesmo, pratili smo se. A cili živit san pretplatnik ‘Slobodne‘, svaki dan je čitan ujutro i popodne.
- Onda ste vi najstariji pretplatnik ‘Slobodne‘!
- Vi ćete to bolje znat. A ja znan da nema dana kad je nisan pročita.
- Otkad ste u penšjunu?
- Od 1970. godine.
- Pedeset i tri godine! I mirovinski bi van triba dat plaketu, šjor Mudri!
- Iza rata osta san u vojsci, završija Višu vojnu pomorsku školu i iša u penšjun u činu kapetana fregate. Od onda stojimo na Špinutu. Supruga Anita preminula je 2015. i stanujem sa kćerkom Vedranom. Nas dvoje.
- Ostali ste aktivni i u mirovini?
- Kako ne, na Braču smo imali poljoprivredu, masline, vinograde i puno višanja. Radio sam na zemlji sve do prije par godina. A vikendicu san podiga u Veloj Farskoj.
- Jeste li puno bolovali?
- Nikad. U partizanima san ranjen u livu potkoljenicu, ličili su me u Italiji. Dva puta u životu san ima upalu pluća, koronu san isto ima a nisan ni osjetija, tri puta san se cijepija i valjda je to pomoglo. Ne znan kad san tabletu popija. Malo slabije vidin i čujen, televizija je uvik tuta-forca.
- Volite muziku?
- Kako ne, našu dalmatinsku i opere.
- Svak će stogodišnjaka pitat koja je riceta za toliki dug i zdrav život!
- Regula, gospodine. Cili život se dižen u istu uru, obidvan uvik u podne, malo prilegnen iza obida ne da bi spava nego više otpočinen. U šest i po, sedan je večera.
I u istu uru triba leć, prije u deset navečer, a sad malo ranije. I ono što je jako bitno, fizička aktivnost. Rad u polju kad san bija mlađi, a onda svaki dan šetnja Marjanon, od Špinuta do Bena. Sad više ne mogu, hodan, ali manje. Po kvartu.
- A spiza?
- Težačka, dalmatinska. Maslinovo ulje, luk, jabuka i puno verdure. Slatkoga šta manje, španjuleti nikad, i bevandu za obid.
- A stres, šta vas nervira?
- Ništa! Prije san se ljutija radi Hajduka, zna san iz Šibenika sa službe dolazit na Stari plac na utakmice, to mi je bilo puno drago. Sićan se najvećih; Bajde Vukasa, Beare, Matošića... Ali više se ni oko toga ne nerviran.
- Biće ste sad i najstariji navijač Hajduka?
- U ovin godinama u svemu si ima bit najstariji. Ali ne ćutin se tako, reka san van da me ništa ne boli. Onda je sve lakše.
- Ajmo kviz, provjera memorije, nabrojite mi sve ćere?
- Katica Ilić, Jagoda Ferri-Certić, Vedrana Garafulić Kukoč.
- Unučad?
- Darko, Danijel, Mirjana, Marin, on mi navigaje pa ga nema danas, Anita i Petra.
- Praunučad?
- Nikola, Anđela, Karlo, Marita, Marino, Anamarija, Frane, Vicko, Mario, Dea, Adrian i Lea.
- Fala van lipa, iman još sto pitanja ali ne smin više pilat. I jednu želju – još ovoliko lita, pa da se opet nađemo!
- Fala, vidimo se!