Dok je Marin Trogrlić, pokojnoga Joze, poštu raznosa po Žeževici i okolo, a to je radijo 38 godina, što na noge, što kašnje na Tomosovoj "kozi" - vuka on vidijo nije! Divlja svinja je nešto drugo, nakotila se, ne mereš od nje ništa posadit.
- Ja san u penziji imade 16 godina, dosta san se i naoda u životu. Iđen crkvi, misa je u 11 sati, ali ja ću pomalo uzbrdo, kičma mi pati i noga.
Gazi Marin o šćapu uza stranu, prema župnoj crkvi svetog Jurja na Orju, sva je u kamenu zidana, zajedno sa zvonikon. Selo slavi svetoga Juru, ali svetoga Blaža još i više, ko će znat zašto je tako. Govori zvonar da Blaž pada u veljači, dok je narod još kući, a Jure je koncen travnja, kad je svit već po svitu, oša za poslon. Možda je zato privagnija Blaž. Dubrovčani bi rekli - Vlaho.
Poštar Marin kroči pomalo uskon cestom, s gornje strane zaštićenon suhozidon priko kojega se pribacuju lipi i gusti busovi žutoga cvita tilovine. Ko crveni đirani priko balkona. Uokolo arkadijski cvitaju trišnje. Nikidan ih je teško ranija kasni snig, pa svak živ vrti glavon, pitajuć se oće li imat išta ubrat.
- Sve se radilo i narod je živijo na selu, zato vuka nije bilo blizu, tek potla se on ukaza. Nego, divlje su svinje sve osvojile, uzorale i uskopale... Imade gori, malo dalje, jedna klaonica, namirisat ćete je, a more bit da je i vuci nanjuše, možda su zato i naletili. Eto, iđen ja polako, zato san i uranijo...
Petero mališa u bilin haljinama
Pričest će: petoro mališa u bilin haljinama taman će prid narod i svećenika. Smišni su za poludit, mrvu se i pripali. Slušaju popa i ne trepću. A župnik je sve lipo organizira, misa je prid crkvon, svi nose maske i paze na razmak. Svaka čast! S glavice puca pogled na autocestu i Bijakovu, blizu je čvorište Šestanovac.
Na pričest žuri i Ivana Kalajžić, piva u zboru, pa nan nema kad sve ni ispričat. Sve na brzinu, oblačeć se za misu. Ona je dan prije srila dva vuka, vozeć se auton sa zaručnikon Lukon Udovičićen, još nije bilo podne, između Bolčića i Šarića u Gornjoj Žeževici.
- Išli smo put Imotskoga, ja san vozila i u sekundi ga ugledala nasrid ceste. Momak ga je i snimijo, kratko je to trajalo. Onda smo vidili da su dva: vuk i vučica u šetnji.
Nisu izgledali opasno, baš nasuprot, to me i čudilo. Zaustavila san se, a oni došli do auta, do mojih vrata, ne boje se, njuškaju malo i odoše... Najgore je što su kuće blizu, pa me strah da ne bi među ljude - govori nan Ivana.
Š njin čovik ne zna
Mater joj Katica kaže da ima kolegicu iz toga komšiluka i da bi žena kazivala da bi znala vidit vuka.
- Kad san se ja ovde udala, ima 30 godina, bilo je trideset ljudi u ove tri, četri kuće, a sad nas je sve skupa petero. Sela su pusta, ko rezervati, nije ni čudo da vuk naleti. Ili divlja svinja. Vidite di smo, zadnja kuća, može nan doć u dvor - govori Katica.
Taman sprema ručak, ispeć će čeljadi malo janjetine s kumpirima u rerni. Nikidan su bili spremali vani, ali je onda zima ošinila repon, pa je friško, eno su naložili vatru u kući.
- Bogami će van vuk svratit na janjetinu, ha-ha-ha...
- Dobro i kažete, nikad š njin čovik ne zna!
U Katice petoro je dice, dva blizanca ošla su za poslon u Njemačku. Težak je život toliku dicu školovat u gradu, samo je podstanarstva 13 godina tribalo podnit. Vilu su ona i muž mogli sagradit za te pare, ali važnija je bila dici škola. A Ivana jon još traži pravi posal, završila je hrvatski i povijest, šta bi jon falilo i u novinama da piše! Struja je tu, a voda došla lani:
'Dica ošla, voda došla'
- Dica ošla, voda došla... Sad čekan dicu ko što san čekala ćaću da se vrati iz Njemačke kad san bila cura - govori mater Katica sudbinu dalmatinskih matera, kojoj se nijedna nije nadala u 21. stoljeću.
Malo niže Frane Zolja, Mijo, Lija, Matko i jedan anonimac došli na vikend. Pojma nemaju za vuka, nisu ništa čuli, zabavili se oko svoje zabave. Pekli zeru vrata, pancete i kokoševine.
- Opa, da je bilo vučini omrstit brke s gradela, šta kažete, bi li se pripali?!
- Koga?! Vuka?! Mi u Ogorju spavamo s vukovima! - veli ovaj anonimac i šprica se losionon pod vrat, ko da će sad cure naić puton.
Govori nan Anđelka Kalajžić, usput smo je srili, i ona će k crkvi, da je imala maloga talijanskog pasa s pedigreon za tartufe. Narod misli da tartufa ima samo u Istri, ali nije istina.
Sa svekron na traktoru, kad vuk prid nas
- Nalazili smo ih mi ovde! Crne i bile tartufe... Jednoga dana, nestade Duka. Nigdi ga! Za misec dana našli mu kostur malo dalje, vuk ga svega izija, ni kilometar od kuća. Drugon prilikon, ja bila sa svekron na traktoru, kad vuk prid nas: u dva skoka priko ceste, da ste mu vidili elegancije. Poslije me svi krstili da nije vuk, ko da san luda i ne znan šta je vuk, šta čagalj, šta pas. Za par dana čujen, zakla vuk susidima kozu, a istin tin tiron poklali su živinu i obitelji Škero, malo dalje odavde. Ima tome godina - govori Anđelka.
Razne su teorije: jedni kažu da je autocesta vukovima poremetila staze, drugi viču da vuk more obigrat stotine i iljade kilometara, bilo je i na televiziji, pratili ih iz Rumunjske do Alpa, Francuske i Španjolske, a treći misle da vuka samo blago privlači.
Mižerna odšteta
Ana Kalajžić šeta sinčića i dvi nećakinje. Kaže, nije baš svejedno, ali se nada da vuci neće u po bila dana. Rodon je iz Jabuke kod Trilja, u Žeževicu se udala. Ćaći su jon vuci poklali desetak ovaca i nešto kozlića. Spustili se bili s Kamešnice.
- Vuk je veliki problem! Ćaća je poslije svega, prije tri, četri miseca smaka svo blago, ostavijo samo gude i kokoši. I nikidan su momci iz Jabuke vidili dva, a sestra mi jednoga! Ćaća mi je lovac, sve je prijavijo, ali ko će dočekat odštetu, a i mižerna je...
Mirišu prolitnje trave širon Žeževice, zrak je sladak i čist. Ima malo juga, možda će i kiša popodne. Poljskoga cvića koliko ti srce oće: plavkasto, ljubičasto, žuto, bilkasto. Divota.
Među ovcama smo zatekli Zdravka Škeru, kaže da za sve što nan pripovidi slobodno metnemo i brata mu Milana. Lani su in vuci poklali petnest ovaca i janjaca. Doli u Ljuti. A ne smiš in ništa, kazne su velike, vuci zaštićeni, moreš i zaglavit.
- Iđen ja, ima dvi godine, odota oklen ste vi sad naišli, a prida mnon stričev mi mali. Ja ću k njemu, on me gleda. Kaže, nu, okreni se. Ja se okrenu, a on reži iza mene. Vuk! Ali, neće vuk na čeljade, jednoga je našega ovde pratijo po snigu sve dok u kuću nije uniša. A kad nan je to ovce pokla, jedno je janje ostalo živo, samo naklano. Ja zva mesara, on kaže da ne valja meso, da ga ne smin uzimat.
Mesaru je magare zakla
Možda je vuk bijo bisan... A mesaru je magare zakla. Eto ti, sad ja odo, govori Zdravko, za se i za brata Milana. Nije još gora dobro prozelenila, još je goluždrava grabovina i jasenovina. Malo smo se odmakli, sve je pusto, nigdi živa stvora, samo dikoje auto prozuji Dalmatinon. Hm, znamo, teško je naručit vuka da ti pozira, kamoli da još i pleše, ko onaj iz filma s Kevinon Costneron, što je ima bile šape, pa ga je ovi nazva Dvi Bičve. Prije bi iz gustiša iskočija Indijanac nego vuk!
A iskaka je vuk više puta prid Branku Škero. Njon i mužu zaklali su više od trideset ovaca i koza za pet godina. Ali, ljudi još nisu odustali od životinja. Odšteta za ovcu je 500 kuna, za janje navodno 700, ali se čeka dvi godine, kako čujemo od ljudi po Žeževici.
A ne vuci da mi je nose...
- Jednon ja pošla za blagon, bilo je sedan, osan krava i dvadeset ovaca. Vratila se kući, kad evo ti ovaca za mnon. Prije li su, mislin se, ali vidin - nešto ne valja. Ja kosor u ruku i natrag. Vičen, Perova moja, Šarova! Milova moja! To zoven krave, a i da se malo okuražin.
One jedna drugoj, s oproštenjen, guzicu okrenile, stale u krug i muču. Gledan, krv na podu, trag vodi do jednoga busa sa strane. Kad ja tamo, a njizi dva razvlače mi ovcu. Reko, jesan li je sa svojon dicon mogla izist, a ne vuci da mi je nose. Ali, šta ćeš...
Ode Branka za poslon, naložila vatru, taman će metnit janje i odojka. Čeka neke goste. Srićon, ovi nisu s očnjacima...