Ako ugledate ovih dana u Vodicama – ili što bi neki rekli u Vodicamin – civile, što "grupisane", što "solo", što na "parove razbrojs" – kako odaju s velikin nožinama u rukama, ne bojte se. Nemojte bižat, ne zovite policiju, nego im se pridružite!
Njima i njihovom duhovnom vođi i učitelju, opasnog nadimka, Anti Sladoljevu Guji koji će vas, jednako kao i njih, naučiti kako da s ton nožinon na prvoj livadi "uparate" večeru.
Šaptač travama
Lipu, laganu, zdravu, punu minerala i vitamina, i šta je u ovoj koroni jako bitno za – nula kuna. Ako imate koju kunu, onda van ovo "dibje zeje" koje Gujo bere zajedno sa svojon sekton zajubjenika u prirodu, frišku ariju, Rakitnicu i stare vodiške riči i izraze, koji su se – kao nigdi drugo – zadržali baš u dibjem zeju, može poslužiti i ka prilog. Leši, uz zrno soli i koju kap maslinova uja. Ili na salatu, isto uz koju kap uja i koje zrno soli, a može i dodatno, uz koju suzu kvasine. Je, dibjem zeju, nije greška.
Jer, Vodičani ne kažu divlje, ni divje, nego imaju samosvojno i svoje – dibje, dibji, dibjak! Čin ko kaže dibje, odma znaš da je iz Vodic, ne tribaš glumit policajca i pitat ga za osobnu. Zadržali su cili mac svojih starih riči i izraza, sačuvali ih i sabrali svojoj dici i unucima koji to bogatstvo mogu kad god požele, di god bili na svitu, nać na internetu, u fejs grupi "Vodice u srcu i duši" u koju me davno primija i učlanija Peko Španja. Učinija me tako skoro počasnin Vodičanon, fala mu na tome.
Al, da se mi vratimo dibjem zeju, Guji i Rakitnici, na koju je on izveja u prošli vikend svoju četu, malu ali odabranu, uglavnom žensku, uz nejač i digdi kojega pasa. Pa, kad se ta živa sila, predvođena Martinom Tabulom, knjižničarkom u vodičkoj Gradskoj knjižnici, koja ovakva kolektivna branja i upoznavanje sa bogatstvom samoniklog, a jestivog bilja organizira još od 2017. godine, razvila u strijelce. Pa kad su žene počele vikat "Gujo, valja li vo, Gujo valja li no, koja je va, koja je na, trava i travurina..." E, onda je tu bilo svega! Bilo je tu i smiha da je sve orilo i gorilo, ali se ni tica nije čula dok je Gujo tumačija koje je to zeje, kako se zove po vodiški, i kako ga je dobro spremiti, ide li se lešo ili sirovo, a napamet se učila i pismica kad bi se Gujo sitija koje, koja je toj travi u stare zemane bila posvećena. Tiskalo se uz njega staro i mlado da čuje poučnu rič, jer Guji nije lako govoriti – ima s glasom problema nakon što je operirao raka prije pet godina, ima ga je na plućima i na nadbubrežnoj žlijezdi, bacija ga je, odstranija i bija je nakon toga 36 puti u Zagrebu na pustim imunoterapijama. Ali, kad čovik zna, onda ne mora biti glasan.
Pazdej u kulenju
A Gujo ne samo da zna, nego je i mudar – i on i Martina odmah su rekli svojim Vodičanima da poštuju pravilo 30 posto! Samo toliko da uberu, a da ostalo čuvaju, da se priroda može širit, rikupertat i oporavit. E, da naši političari i javni djelatnici, ovi koji pasu po državnim jaslama, poštuju to pravilo, di bi nam kraj bija!
Ali, k vragu i politika. Poslušajmo narod. Do mene je Majda Latin, pitam je šta je nju nagnalo da ovu subotu, umisto da lipo kući leži na kauču i gleda televiziju, gaca s nožinom po Rakitnici?
"Zadnji put san brala zeje dok san bila dite, s pokojnon babon. I otada san sve zaboravila, skoro sve vrste. I onda me ponukalo da dođen ode i ponovno sve naučin. I nisan došla sama. Nego je sada, kad san i ja baba, tu s menon moja jedna ćer, i unuk, i moja nevista, i još jedan unuk, maći...Eto, kojeg se zeja sićan. Sićan se pazdeja... I kojeg još... Čekaj, pa više se nijednog ne sićan... Je li moguće? A, je moguće je...stvarno san zaboravila puno. A ka da je to čudno, šta san bila, bila san ka ovi moji unuci sada. E, pazdej je iša u kulenje vodičko. Evo, moja nevista znade šta ide u vodiško kulenje", nudi mi Majda svoj džoker zovi.
Ajde, nevista, nudim joj ja mikrofon na svom mobitelu...
"A šta ide... pazdej, blitva, angriž, neko stavi i malo paprike, i čilija, da bude ljući, idu u to i isickane, iznutrice od prajca, to se sve stavi u tratur, pa se time pune oprana i očišćena svinjska čriva...", govori mi recept nevista Katarina Bilan tečno ka da je Tomislavu Špičeku šta u rodu. Zna nevista! A uto neko viče "Gujo, a koja je vo trava!"
"Grzuja!"
A neko viče "nije nego grzduja!"
"A more i jedno i drugo, isto je!", viče treći.
Šteta šta Tomislav Ladan nije živ, pa da on presudi. Ili barem Radoslav Katičić, ali i on je nažalost pokojan. Ali, zato je tu Gujo, on je još živ... "Grzduja je to. A ima ih šta iskrivu. A ovo je turi turi trava!"
"A zašto se to tako zove?", pitan ja.
E, tu i Gujo sliježe ramenima. Ne zna ni on sve... "Znan da su to koze volile. Pa bi stari judi govorili "Turi turi trava, čobanova rana. Puna koza mlika, čobanova dika!"
Sama pornografija
"Eto, a ovo?"
"E, to su ti mačja muda! A zašto se tako zove, ne znan, znan samo da se tako zove. Vidiš ove dlačice po listovima? More bit da je zato, ko će ga znati..." - veli Gujo. A ne znan ni ja, velin, nisan se nikad zagleda mačcima u muda, pa ću virovati Guji, mom "šaptaču travama". A on puca od smija.
"Ima li trava zvana pasja muda?" - provociran, ali ne da se Gujo iznenadit:
"A vjerovatno ima, ali ja ne znan za njih!"
Moga bi u diplomaciji radit! A neko na inspekciju nosi koromač. Koji neko zove i komorač! A di je koromač/komorač, tute su i spuži, u njegovom korijenju... "Ima ih, ima, ja ih svake godine nađen!",viče netko, a ja po glasu vidin da ovaj nije iz Vodica, nego bi mogao biti izdaljeg. I je. Josip Đuzel, od Imotskoga. "Kako znate?", pita me. A kako neću znat, pa ima onaj poznat HTV-ov novinar, kolega mi, on je iz Imotskog. A Josip je u Vodice stigao preko Zagreba, kupio kuću i ostao. A meni Gujo dolazi s još jednon pismon: "Koromač u zidu, puši mački u pi..." Kako, kako, kako, pitan ja, a Gujo se smije... "A eto, tako, kako san ti reka. Je, ne rimuje se, ali su stare vodiške žene tako govorile!"
"Jesu, jesu, i moja baba je to znala reći!", potvrđuje druga, mlađa. I ona ne može od smija.
A moj Gujo, šta je vo, velin sad ja, ja san mislija da ću napravit jedan edukativno – poljoprivredni prilog, a ono - sama pornografija. A ja mislija da ćemo dicu naučit šta o salati. Još će tribat stavit iznad nje oznaku – zabranjeno za mlađe od 18 godina. Eto, kako je život nekad bio jednostavan. I prost! Nisu se ljudi skanjivali reć onoj stvari da je - ona stvar. Sve što zna o travami, Guju koji ove godine puni 70, naučili su pokojni tac i mati. Tac je po vodiški otac! U zimsko doba i on i žena mu, koja se isto razumi u to, imaju barem dva ili tri puta misečno, ako ne i više, na pjatu dibje zeje. U proliće i češće, a najdraža mu je mišancija, koju uzgaja i u svom vrtlu u Vodicama, u kojem ima blitvu, verzot, kren, burandu i juticu.
Biljni dr. House
A vamo, po poju, ubere još desetak vrsta. I onda na salatu, zeleno, ili lešo, kuva je on i Vodičanima u knjižnici, koja je baštinska ustanova, pa se brine i vodičkoj baštini. Da se ne zaboravi, ili otrgne od zaborava, da mladost vidi i upamti. A onda opet neko donosi neku biljčicu... "To je kozja brada!", identificira Gujo, nepogrešivo kao da je biljni dr. House. I ne triba divje zeje prikuvat, nego ga triba zaparit, da malo krepa. I onda malo uja, i dva gavuna, ona crna. I čaša vina bi uz to lipo sila, isto crnog, ali Gujo ne smi, zbog bolesti...
Ima li uz kozju bradu kakva pismica, ili neka šporkarijica, tentan ja opet i prikidan šjor Antu. A on se smije: "Ima jedna trava, zove se fratarska kapica, ili pastirska kapica. A mi ga u Vodicama zovemo Šurlin zeje, ili samo Šurlin. I sad slušaj: "Šurlin zeje/ Beru li te žene/ Beru, beru, mira mi ne dadu/ Iz korijena mene one vadu/"
E, ta se već rimuje! Ta ti valja Gujo, ova je top! Vidiš ti, još ćemo mi zbirku prikupiti, ode na Rakitnici, pokraj crkve svetog Ivana, di su Vodičani imali stanove, i di su ljudi koji su to živili obrađivali svaki centimetar zemlje, sijali na njoj žito, kukuruz i "svakoga vraga", a danas samo dibje zeje raste.
Sve se prominilo
"I danas ima neobradivoga, koliko je prije bilo obradivoga", smije se Gujo, "eto, to su takvi razmjeri. Prije nisi moga nać livadu, sve je bilo izorano, nisi moga nigdi ukositi rukovet sijena i trave, mora si u Liku ići po nju, za ovce i blago, nosilo bi se gori rakija i vino, minjalo i prodavalo. A sad se u Liku ide na zimovanje, na Plitvice. I sve se to prominilo u jednom ljudskom viku!" Brzo, možda i prebrzo... I zato, ajmo mi opalit jednu zajedničku sliku, za uspomenu i dugo sjećanje. Da i nas jednog dana Peko litretane objavi u svojoj grupi na fejsu. Pa pita čitatelje: "Ajmo, koji je vo, koji je no... I oji je vo mali šta je slikan s leđa? Ni se nikako tija okrenit!"
