U nekim godinama naše mladosti poć u Trst bilo je ka danas poć popit kavu u Vodice. Uvik je neko iša ili autom ili pak autobusom. Ako ti je šta tribalo moga si šoferu autobusa dat šolde i on bi ti sigurno kupija ono šta si tija. U tim vrimenima svi smo bili drogirani talijanskom robom.
Mi muški pizdili smo za rebatinkama i vindjaknama, pa onda za lito majicama i špagericama, a redovito su se iz Trsta u Zadar donosili i dijelovi za aute. Ženske su patile za talijanskim postolima. Ja mislim da niko na svitu nije zna niti će ikad znati napravit takve ženske postole ka Talijani.
Kad ti žena kaže da ide u Trst kupit postole onda to znači otprilike ovako. Prvo umorna i spižđena od puta dođe u Trst i prije nego se butige otvore sinja na par mista one šta bi joj odgovarale. Ka po pravilu nikad se ne kupe one sinjane nego neke live u nekoj butigi kakve zabite kalete koju jedva i vlasnik nađe. Kako su noge umorne i otečene, te konačno kupljene postole nakon jedno 40-50 koje je probala obično budu kad dođe u Zadar ili tisne ili velike ili nije to to i na kraju čvrsto odluči da više nikad neće u Trst.
Naravno samo mona kupuje postole bez borše. Tribaju biti usklađene kolure, vrsta kože, dizajn. Mi muški te finte nikad nismo mogli razumit. Naravno uz postole i boršu ide vešta ili dvi, možda kostim i lipa se šuška ostavjala tršćanskim trgovcima. Jedno je vrime za nas muške bija đir imat lip talijanski veštit. Spizdu te krojevi, koluri, materijali. Moš birat koliko te volja. U Trstu je lipo, jer imaš robe za sirotinju, one za srednji stalež, a bogati nikad ne kupuju u Trstu. Oni šta mislu da su bogati kupovali bi u Trstu sistemom što je skuplje to je bolje. Oni pravi bogatuni zapizdili bi u Milano. Svi smo mi u Zadru znali ko po Kalelargi šminka bogatuna a ko ima one jeftine krpice sa bankarela. Sve u svemu po Zadru se masovno paradiralo u talijanskoj robi. Ipak jedno je bilo zajedničko u svim tim odlascima u Trst.
Niko, bar one koje ja znam, ali baš niko, ne bi se iz Trsta vratija, a da ne bi donija bar mrvu parmiđana. Svi smo bili goluži na ti lipi talijanski sir, tako da i dan danas kad ga vidim, a ima ga u svakom zadarskoj butigi di se prodaje spiza, sitin se tih vrimena kad se parmiđano ka obavezna žunta donosija iz Trsta i gušta s klapom uz dobro vino. Ako bi ko zaboravija kupit ili mu je nestalo šoldi to je u to vrime bilo ka da i nije bija u Trstu. Oni lipi vonj kad uđeš u butigu sa milijun vrsti sira i danas ćutin. A parmiđano je bija car među njima.
Dragan me je to popodne nazva i ka ako iman volje ajmo do Trsta sa ženama. Da imaš li volje?! U to vrime uvik si bija od volje! I kad nisi ima šoldi odnekud bi ji stvorija. Kako u to vrime nisi smija nosit nego limitirani iznos deviza kako se ono kaže po ”glavi stanovnika”, smišlja si razne načine kako to sakrit, a i carinici su znali sve te finte samo su se pravili da ne znaju i progledali bi ti kroz prste. Ali zato, kad bi se vraća na granici si uvik umira o straja koliko će ti carine opizdit. Uvik su postojali proizvodi kojima bi oni opalili takvu carinu da to nije imalo veze sa zdravom pameću. Po već uhodanom điru, lega bi ranije i oko 2-3 ure posli ponoći, diga bi se, popija kavu i pravac Trst. Je da je to munjeno vrime za dizanje, ali lipo bi natempira da dođeš u Trst taman kad se butige otvaraju.
Nismo nego sili u auto, a moja i Draganova žena odma su počele sa strategijom. Prvo će pregledat ”Galeriju” pa ”Rossija” i tako redom. Kako je ovaj đir uletija iznenada, ja nisam ima neke posebne ideje za kupovat, a tako i Dragan. Naš nedostatak ideja lipo su koristile one dvi naše i spisak se lipo pravija. Dosadni put do Trsta proteka je u par minuta parlatine, pa onda mrvu tišine jer bi svako malo – malo pa neko zaspa. Kako sam bija puno mlađi, a volija sam vozit, do Trsta se nikad ne bi umorija. Po dobrom starom običaju auto bi ostavili u garažu robne kuće ”Upim”, jer je lipo u centru i ne tribaš klipsat sa boršama.
Prvo vižitaš Via Carducci, pa redom. Uvik mi se sviđala jedna lipa užanca kod Talijana. Pošto je kava na šanku u kafićima jeftinija uvik si ima mista za sist za stol i popit kavu kako Bog zapovida. Munjeni Talijani ritko bi sidili. Odmah do garaže bila je jedna smišna picerija i to je bila baza za pit kavu, čekat nekoga, a u ovom slučaju to su bile naše žene. Lipo smo ih pustili da bacu vižitu po već znanim butigama, a mi smo ostali jer triba imat živce ka cila ergela konja za ić sa ženama u šoping. Lipo neka one odrade svoje, a mi ćemo po svome.
Pošto nas dvojica nismo ništa planirali za kupit to smo kroz Trst điravali ka turisti. Je da Trst i nije neko turističko misto, a još manje smo bili turisti, isto je bilo lipo điravat, a nidi ti se ne žuri. Vižitaš butige sa tunjama, udicama i peškafondima, nešto sitno kupiš i to je sve. Draganova žena kupila je prvo neke sitnice za dicu, jer ipak su ona najvažnija. Ona moja nakon prve etape došla je samo s jednom kesom i značajno me izvjestila da Trst nije ono što je bija i sve se boji da neće nać ono zamišljeno. Ona bi još u Zadru zamislila šta triba kupit. I kroj i boju. Sve to nikad nisam moga razumit. Negdje oko podne našli smo se u onoj našoj betuli i osmjeh na njihovom licu sve je govorija. Bile su zadovoljne. Onda se Dragan sitija da nismo kupili parmiđano. Doslovno u zadnji sekund prije zatvaranja butige uspili smo kupit svaki po kil parmiđana.
Sve smo lipo smjestili u auto i sad je tribalo nešto stavit u kljun. U našoj betuli usrid Trsta opizdili smo pizze, popili bocu ”Frascatija”, onda one lipe kolače sa čokoladnim mrvicama i na kraju kavu. Istina da su tršćanske pizze očaj živi u odnosu na naše u Zadru. Ali u Trstu su ti i one lipe, jer se umoriš i ogladniš i onda ti je sve lipo. Uvik se u tom gradu osjećaš ka da je nekako tvoj, jer si i ti sudjelova u njegovom razvoju dolazeći puste godine i ostavljajući šušku. Žene su bile zadovoljne. Lipe postole, borše, vešte, đemperi, mudante, bičve i neke pizdarije za kužinu napunile su auto. Kad su žene zadovoljne onda odmah znaš da će ti put do Zadra biti ka da se vraćaš sa malog izleta. Zadovoljstvo šopingom one odmah začine sa onim ka ono da su krepane od umora pa nikad više u Trst, pa noge su im ka krafne i slično. Ta mišanca zadovoljstva šopingom i umora sa lažnim obećanjima ka ”nikad više ovaki tramak”, čine dio ponašanja u Trstu. Tako je bilo i prije, a bi će i posli.
Onda je doša najteži trenutak. Naša carina. Strogi i zajebani. Kad je povirija carinik na moje caklo, nije on pita jesmo li se umorili, jesu li nas spizdile žene ili je li bila uspješna kupovina, nego odma ono strogo: „Imate li što za carinjenje?”, „Nemamo ništa.” odgovorija san, a on meni: „Baš ništa?”. Ja tada kažem da ka ono imamo nešto robe za dicu i tako dalje. A on meni: „Još?”, a ja ka iz puške znajući da to ne carine: „Imamo mrvu parmiđana.” On se nasmije i kaže neka mu pokažem. Izaša sam iz auta i iz portapaka izvadija dvi kese sa parmiđanon, moj i Draganov. Carinik tada svečano izjavi: „Ovako. Parmiđano ne može u Jugoslaviju. Zabrana ulaska. Prvo. Možete ga vratit u Trst. Drugo. Možete ga pojist. Treće. Možete ga bacit u kontejner.» Ja san zinija i odmah ga upita kako to ne smi uć u Jugoslaviju, jer ako ga pojiden odma je uša. Ko tu koga zajebava? Carinik mi pristojno i argumentirano objasni: „Znate. Talijani su zabranili uvoz mlijeka i mliječnih proizvoda u Italiju zbog Černobila pa im sada naši vraćaju ka da je u Južnom Tirolu bila neka bolest papkara, pa njihovi mliječni proizvodi ne mogu u Jugoslaviju.
Dragan se pobunio i ja ga bubnem nogom neka muči. Našli smo se u gabuli. Prva solucija sa vraćanjem parmiđana u Trst bila je totalna besmislica. Ne daju nam da ga odnesemo sobom, a ne moš ni jist. Prije po ure smo obidvali. Nikad mi nije bilo teže nego tada, kad su u kantu za škovace pale kese sa parmiđanom. Sili smo u auto i krenuli 50 metri kad se Dragan sitija. „Stani!”. Mrtav-ladan izaša je iz auta doša do kante za škovace, diga se na prste, otvorija ”butigu” i popiša se po bačenom parmiđanu. Ono malo svita na granici umiralo je od smija.
Krenuli smo autom i minut-dva niko ništa nije govorija. Onda Dragan objasni da bi carinici sigurno uzeli one kese sa parmiđanom za sebe, i da im ne da gušta pa se popiša. Koliko nam je bilo ža parmiđana, toliko smo bili zadovoljni, jer da nam je carinik opizdija carinu na kožne proizvode tek onda bi nam došlo slabo. Žene su kupile puno lipe postole i borše.
---------------------------------------------------------------------
*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.