Obišli smo Ćirin Travnik: ‘Svak je živ držo do njega, bake ga ljubile po čaršiji! Nije nikad zaboravio svoju mahalu‘

Joj Travnika što se opružio posred Bosne!

Stego mraz, a miris čađi puni nosnice. Zavlači se do za vrat. I u svaku onu očicu na donjem vešu. Ne mereš ga ni isprat, siva ga žene sa štrika dižu. Veš. Šta ćeš, loži narod šporete. To je sve što može. Ladno, al nije standard. Zato je vedro! Sunce tone, dan se kloni: na korzu, zadnje zrake fataju rundovi. Lutalice, bez sindžira i avlije. Beskućnici. Kudrovi. Zalegli, zamrli. Umorni, noge podvili poda se, pod kudrave one kožuhe, olinjale i otežale od pasjega života.