U životu svake žene dođe trenutak kad bi poželjela pustiti brkove. Uostalom, zašto ne? Šta je žena bez brkova? Žena bez brkova je osuđena na ruž za usne jer oćeš, nećeš, usne bez ruža su ... Šta? Ništa! Usta! A to ima i muškarac plus ima i mogućnost puštanja brkova koje, osim što mu upadaju u juhu te oni onda ponosno na njima nose ostake manistre, pirea, blitve, a nađe se tu i krupnijih komada, služe im i kao savršeno pokrivalo za nenašminkane usne. Tojest usta.
No dobro... Korona me je suočila s vrlo problematičnom situacijom glede usana, ruža, maske, osmijeha i ostalih komparativnih prednosti pred brkatim spolom. Staviš antikoronarnu masku i di si? Tko si, što si i kamo stremiš? S maskom, nekako smo svi postigli žuđeni stupanj ravnopravnosti pa ti dođe na isto jesi li rodno-spolno definiran. No ipak, kako još uvijek nije pod mus da masku nosimo 24 sata, a pogotovo još nije zapovijeđeno da je moramo nositi na takozvanom otvorenom, brisanom prostoru, nameću se barem tri modela ponašanja.
Prvi – izaći vanka kompletno našminkana, s pripadajućim žarko crvenim ružem na usnama – jer neš' ti ruža ako nije žarko-crveni! – pokazati zube ili osmijeh svakome, već prema zaslugama, ali ni pod razno ne ulaziti u takozvani zatvoreni prostor gdje treba navući masku. Naime, kad navučeš masku, džaba si krečila!
Drugo – izaći vanka bez šminke i natrljiti masku odmah te se praviti turbo savjesna građanka koja misli na sebe i druge te pridonosi prevenciji zaraze. Dakako, s eventualnim poznanicima razgovarati kroz masku, mumljajući, stalno ćuleći uši koje su i tako klempave od laštika kojim masku kačimo na glavu. Ili se praviti da nisi tu! Glumiti da niti koga vidiš niti koga prepoznaješ kao što, hvala na pitanju, ni tebe nitko ne prepoznaje. Zauzeti stav: To nisam ja, to je moja trauma!
Treće – ne ići nikud, držati se kuće, ne pozivati nikoga u goste, ne ići ni kod majke rođene te se pretvoriti u jednu od onih žena iz američkih filmova koje se ili pretvore u mučenice u razgaženim papučama ili u ubojice muževa koji su ih, iz upravo navedenih razloga, zamijenili našminkanim i mlađim modelom.
Kako me bog stvorio razboritom, model broj tri sam odmah otpisala jer šteti meni i bližnjemu mome, a posljedice bi osjetio i širi krug ljudi koji nije kapacitiran za posjete majci u zatvoru, a nešto me ne bi lako ispercipirali ni u ulozi zapuštenice. Ili raspuštenice.
Ukratko, izabrala sam takozvanu kombiniranu tehniku spajajući dobre strane prvog i drugog modela. Dakle, ići vanka, družiti se s ljudima u razumnoj mjeri, nositi masku kad se mora, a kad se ne mora, blistati u punom sjaju koji, barem šta se mene tiče, počiva na dobrim cipelama, dobroj borši i crvenome ružu na usnama. Sve ostalo, moš' kakoš!
E dakle, situacija u kojoj tako uparađena moram staviti masku, donijela je nužne preinake u izboru ruža. Šta je bilo?
Ušla ja prvo u pekara, kupila kruh. U mesara... Kupila meso. Ušla u parfumeriju, stalno skini-stavi vježbajući s maskom, kadli... Kadli tamo moja Ljubica. S maskom, naravski. Cereka se, vidim i kroz masku.
- Ženo božja – kaže ona – Tko te tako izljubio?
- Molim?
- S kim si se tako žvalila?
- Ja? Molim? – dižem obrve uvis do neviđenih visina pokazujući čuđenje i tupilo od nekuženja.
- Pa cila ti je maska otisnuta poljupcima! – kaže ona i nastavi se cerekati, vidim joj u očima.
Naime, šta? Operacija skini-stavi rezultirala je time da sam masku svu zamuljala žarko-crvenim ružom pa je zbilja, vidjela sam u ogledalu, izgledalo ko da sam se strastveno dohvatila s jednako tako našminkanom ženom. Mislim, gej jest okej, ali, brate mili, zar baš da ja vijorim zastavu duginih boja, a ni luk jela, ni ruž mirisala. Još bi me neka kršna gejovka mogla uzeti u obzir... Zagospu blaženu! Plus mi se oko usana sve izmeljalo pa sam izgledala ko munjeni klaun...
Onda mi je Ljubica održala pedagošku lekciju o potrebi stej put šminke. To je, kazala je, šminka koju ni najtvrdokornija maska ne može izbrisati. Onda me je odvela do police s ruževima za usne. Onda mi je uprla prstom u te stej put šminke koje do dana današnjeg nisam uopće zarezivala. Onda nam je prišla prodavačica s maskom posutom cirkonima, čista divota... Onda mi je ona po ruci razmazala jedno pedeset nijansi crvene dok nisam rekla 'dosta, ženo, nemam ja toliko ruku...'
- Morate uzeti i mejkap kliner – rekla je cirkonirana prodavačica, a Ljubica je klimala glavom.
- Bogati? – dahnula sam ja ispod sirotinjske maske, znojeći se sveudilj od vreline koja je izbijala iz mene. – Čime se to skida? Kartom deverom? Brusilicom?
- Gospođo – progovorila je tetica u dizajnerskoj maski – Ovaj se ruž ne može skinuti vodom, običnom kremom ili vlažnom maramicom. Zato se i zove stej put.
- Bogati? – zainteresirala sam se ja, u mislima sebe gledajući kako otapalom sumnjivih performansi brišem zanosno crvena usta – A jel to agresivno nešto?
- Ne, ne – mala me je pogledala kao zadnju seljanku. Džaba cipele i borša, pokazala sam se u svoj raskoši svog brdsko-planinskog neznanja – Ništa agresivno, naravno.
Ukratko, otvorio mi se svijet micelarnih dvostruko učinkovitih vodica, balzama za skidanje trajnih premaza i antikorozivne zaštite, pumpica s dodacima ulja i nekih egzotičnih trava, emulzija, gelova... Čovječe.
Poslušno sam uzela sve šta mi je Ljubica stavila u košaricu, dala karticu, ćorajući ubola pin, a kad sam došla kući... Vrisnula na račun. Ali šta jest, jest, ruž se više ne razmazuje, stoji postojano kano klisurina. Sad sam u potrazi za dizajnerskim maskama koje bi mi se složile s karakterom...I žarko-crvenim 'stej put i ne miči otalen' ružom za usne! Premda, ni puštanje brkova nije posve odbačeno kao ideja...