StoryEditor
SplitUVIK KONTRA

Grad Split ne pomaže ni centon preostalin nesritnicima u Palači, nego ih još tira iz centra grada koji ostaje mrtva olupina

23. listopada 2020. - 11:43
Zbog posebnih propisa svaki zahvat u obnovi kuća u Palači tri puta je skuplji nego izvan Geta  Paun Paunović/Cropix

Mislite kako je život u splitskoj gradskoj jezgri prekrasan. To je pojam. Bija. Posebno u zadnjih desetak godina otkad su turizam i ugostiteljstvo obnovili fasade i prizemlja, reka bi čovik koji poslin pedeset godin obađe Get kako nikad u povisti lipši nije bija. Blišći se ka caklo. Ali jedno je ono šta se vidi sa štekata i iz šetnje, a sasma nešto drugo je iznutra. Izvanka je gladac, a iznutra jadac.

Više-manje, uređeno je samo ono šta spada u kafiće i restorane, agencije, suvenirnice i one začudne prostore di se prodaju gumeni bomboni. Sve lipo i po propisu. Ali ako si jedan od ritkih Aboridžina koji je, usprkos vrićama zlata koje su se nudile za kvadrat, odlučija ostat na očevini, ajme ti se majci. Još ako se ne baviš turizmon, nego živiš ka bezjak, propa si načisto.

Jer se veliki dil tih stanova i prostora doslovno raspada, a kad si ih odlučija obnovit - jer to nije samo tvoj tinel, kondut i balkonić, nego nacionalno blago - onda ćeš morat sve šta takneš rekuperavat po konzervatorskin pravilima. I neka, da bi rič reka. Nego to "po propisima" triba prevest ka točno – tri puta skuplje!

Kupe, inkarat, legendarna turjačka nula (ima bit da je i Dioklecijan svaki čas trka u Turjake po nju), škure i ograde venecijane, sve mora bit propisano i za ne falit, višestruko skuplje nego šta bi sam naša. Pa i to – neka. Šta ne bi splitska povijesna jezgra bila od najboljega i najkvalitetnijega materijala. Od a do zeta. Nećemo sad spominjat kako je ta ista jezgra, osin plemićkih palača, vikovima krpljena s onin šta je siromaški svit koji ju je nastanjiva moga nać i sebi priuštit. A to jeftino nama je danas i najdraže. Samo šta se svit u modi okrenija i ono šta je nekad bilo za ljutu nevoju, jer nisi ima za bolje, danas je postalo skupo za ispalit.

Falša patina

Recimo ta turjačka nula za inkarat u koju su splitski konzervatori infišani košta 240 kuna za kubik, a obična nula je 80 kuna po kubiku. Tribala bi se ne na vriće, nego na kućarine prodavat kad je tako skupa. Traži se kupa kanalica s falšon patinon po deset kuna, a kanalica obična je, kako piše u butigama, tri i po kune komad.

Ka da neće i ona uvatit patinu, i to prirodnu?! Ovako se tri puta više plaća – patina! I to falša!

Na kuću si stavija skelu, a onda ćeš platit najam postora, odnosno, ulice di ćeš skelu stavit, ka da banak ili štekat uzimaš od Grada. To je četiri kune po kvadratu za vrime trajanja radova. Neka se radi jedno tri, četiri miseca, lipo ćeš proć...

Sve si razorija, moraš onda i šut negdi hitit. Stojiš u Getu, znaš sve naše karetaše. E ne more tako. Triba platiti prilazak kamiona staroj gradskoj jezgri. Neće bit mukte.

Ako želiš stavit toplinsku zaštitu – ne more. A to je posta standard današnjega stanovanja. Uz to, platit ćeš više i izvođača jer obnovu u staroj gradskoj jezgri mogu radit samo licencirane firme. Koje? Nemaš ti šta pitat, znaju konzervatori koje.

I ajde, neka je sve po propisu i nacrtu, neka je Splitu našemu najbolje, ali di je tu pravo i pravda, da ti ka urođenik iz Geta koji čuva život u centru, a ne rentaš i ne baviš se ugostiteljstvon i hotelijerstvon, nego radiš običan posal, plaćaš sve to tri puta više nego tvoj susid koji obnavlja stan trista metri dalje. I niko ti ne pomogne.

A stalno ka papagala ponavljamo kako je najveća vridnost Splita i svakoga našega staroga grada u tome šta ima domorodačkoga stanovništva, šta nije pusta fasada iza koje nema života, ulickana samo za furešte, a tri dila godine je mrtva. Pa Hrvatska prodaje svoj turizam na tu šemu: oćutite bilo grada, ambijent, živite na godišnjemu odmoru onako kako žive naši građani! Koja laž. Oni uopće ne žive. Oni krepaju tamo!

Grad Split ne pomaže ni centon tin sritnin nesritnicima, nego ih se baš ovako tira iz centra grada koji ostaje mrtva olupina. Ka ona lušćura, mrtva periska. Nema toga gradskoga fonda za potporu urođenicima, ne da Evropa lovu za to. EU može platit samo dil za energetsku obnovu kuća, ali stanovnici jezgre nemaju pravo na prijavu za ti luksuz. To čuješ kad pitaš potporu. Ili ga nema ili nema volje da ga bude.

Filozofija s matunima

Zakoračimo do našega prvoga susida, u Šibenik. Tamo svake godine provedu javni poziv za sufinanciranje zahvata na građevinama u staroj jezgri na transparentan način, s jasnin kriterijima i uvjetima financiranja. A kako? Lipo, šolde za obnovu baštine u javnome vlasništvu osiguraju iz EU fondova, a onda se unutar proračuna i iz vlastitih sredstava otvori prostor za potporu zahvata na kućama stanovnika povijesnoga središta. Ajme. Ko će ovo u Banovini shvatit?! I ko bi zasuka rukave i pamet pa to stavija na kartu, razmotrija, predložija, pomoga malome svitu... I umisto šest, sedan uvik istih firmi, a cili grad zna koje su, šta dobivaju sve najskuplje poslove, da se otvori tržište i drugima. Kako? Uz bolju kontrolu radova. Šta se tolika filozofija stvorila oko novih kupa, inkarta, matuna i greda?

Ali ko će. Nema u Splitu te force, Šibenik je ipak pojam za nas. Zamislite, malešni Šibenik. A koliko je u zadnjih pet, šest godin učinija s evropskin parama! Veliki Split gleda ka tutubena i gubi tlej pod nogama. Gubi i građane. Zato se svi itaju na nas. Normalno kad smo budalaši primriženi privatnin interesima moćne gomilice, koja ubire milijune strižući ovce. Pa da je i tako, ka recimo u Zadru, di isti vladaju desetljećima, dok se u nas klauni vrte ka na ringišpilu, ali da se učine nešto i za narod. Bit će u Splitu, gladnome turizma, svega. Kad sve stane, a jedva da se i kreće. Od ovoga detalja nadalje puknit će šareni paket ove fonje.

Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?

Izdvojeno

20. siječanj 2021 11:54