Najpoznatiji splitski grobar Nenad Đolonga, dugogodišnji zaštitni znak groblja Lovrinac koji je ukopao na desetke tisuća Splićana, preminuo je 30. svibnja u 61. godini života, a sprovod mu je bio u subotu na mjesnom groblju Koprivno, odakle je rodom. Mnogi su s velikom tugom dočekali tu vijest, jer je brko iz Koprivna s Lovrinca sa svima bio u dobre i nastojao im olakšati u najtežim trenucima.
Pokojni Đolonga je u rujnu 2008. godine dao veliki intervju našem nezaboravnom Miloradu Bibiću Mosoru i to pod naslovom "Bože dragi, šta dođe od čovika!?". Govorio je tada Mosoru kako su grobarima sprovodi lakši dio posla, a da su mu najteže su ekshumacije, otkrio mu koje pokope posebno pamti i što mu je najtužnije.
Više o dobričini iz Koprivna i kako je postao grobar pročitajte u starom Mosorovom tekstu, kojeg prenosimo u nastavku.
"Zašto san posta grobar? Radija san prije Domovinskog rata u Kovinoinstalaciji, ta firma je išla đavlu ka i mnoge druge u Splitu, odma san se javija u Gardu, bija hrvatski branitelj.
A kad san izaša iz Garde, nisan ima od čega živit, rekli su mi da na Lovrincu traže grobara, javija san se i evo me tamo petnajstu godinu...
Nenad Đolonga, 45-godišnji zaštitni znak splitskoga groblja Lovrinac, brkajlija iz Koprivna, čovjek je uvijek spreman na šalu. Dakako, osim kad je jedan od grobara na sprovodima. Zato zna reći: - Ja se smijen samo kroz jutro, prije nego počnu sprovodi. A kad počnu, onda bi najrađe plaka...
Pogotovo kad se ukopa koji mladić ili cura, a najviše onda kad su u sprovodu dvoja kolica, kad ukopavamo dva člana iste familije. Koliko se sićan, dosad je, okad san ja grobar, na Lovrincu to bilo tri ili četri puta.
Tad ne možeš ostat bez suze u oku, iako je meni ukopat čovika ka nikome pivaču zapivat pismu ili nikon pekaru ispeć štrucu kruva.
Ogugla čovik, otvrdne, kad bi ja plaka na svakon sprovodu, dosad bi me odavno đava odnija. Zato jer san dosad ukopa najmanje 15.000 ljudi. Jedan cili mali grad... Ali kad san te pute vidija dva kapsila jedan do drugoga, jedan put uz njih jedno dite kako nariče i plače, zaplakala bi i stina, a ne čovik. Pa makar bija grobar kojemu je zanimanje ukapat pokojnike...
Neno pojašnjava da posao grobara nije samo voditi sprovod, spustiti kapsil u grob, zatvorit ga zemljom ili kamenom pločom: - Sprovodi su, to je grubo kazat, al je tako, lakši dio našeg posla. Najteže su ekshumacije. I to friške ekshumacije. Kad familija kupi grobnicu i godinu dana nakon smrti nekoga od svojih odluči prenit iz zemlje u grobnicu.
Šta sve na tin ekshumacijama nisan doživija i vidija!? Neću o detaljima, reću samo ovo: Bože dragi, šta dođe od čovika!? Svaki put nakon ekshumacije rečen sam sebi: Neno, više se nećeš grist, nervirat, udri brigu na veselje i zajebanciju! E, ali život čini svoje. Brzo zaboravin te grozne slike i počnen se nervirat, ljutit na nepravdu ka i svi drugi ljudi...
Umjesto glazbe - truba!
Osim ekshumacija, grobari, kaže Đolonga, rade još neke neugodne poslove. Kao, na primjer, kopanje grobova. - Svako jutro mašklin i motiku u ruku i ajde. Kopaj. Znaju se dimenzije groba: dva metra dug, 70 centimetara širok, a dubok... Ovisi koliko ih doli ukopano.
Ako ih ima više, onda je grob plići... Liti dođen puno rano, iskopan ono šta triba dok sunce nije jako, a kad upeče zvizdan, đava može kopat... Zimi je opet grubo kad je led i kiša. Imamo mi kabanice, ali kad zapuše bura, ne može te obranit od leda, a kad udre kiša, onda je kopat ono blato đavliji posal...
Đolonga se sjeća vremena kad bi svirka limene glazbe pratila sprovode na Lovrincu:
- Puno ljudi je volilo čut svirku limene glazbe, a onda je u modu došla truba. Ne znan ko je izmislija trubu za ispraćaj, ona glazba je, brate, lipo zvučala... A sad trubač, na izlasku kapsila iz mrtvačnice, odsvira onu pismu Fala, kad pokojnika spuštamo u grob, odsvira Tišinu.
Ima koji put i drugih želja rodbine pokojnika, koji zamole trubača da odsvira koju drugu pismu prilikom spuštanja u grob, a zadnjih godina često na sprovodima slušamo kako pivaju dalmatinske klape. Uvik onu najdražu pismu pokojnika...
Običaj je da rodbina pokojnika da napojnicu grobarima, Đolonga prepričava jednu anegdotu vezanu uz jednoga grobara kojemu ne želi spomenuti ime:
- Ti dan bila su četri sprovoda, kad smo sve završili, jedan kolega nas je nasmija do suza. Reka je: Danas san ja bija tužniji od ožalošćenih familija, nijedna od njih nan nije dala ni kunu!
Svećenici i drugovi
Priznaje da mu je još uvijek malo neobično kad se na sprovodu, umjesto kapsila s tijelom pokojnika, pojavi urna s pokojnikovim pepelom:
- Urnu obično nosi neko iz familije, ako niko od familije nema snage nosit urnu, onda je nosi vođa sprovoda. Naš svit još uvik nikako čudno gleda na sprovod s urnon, ka da to nije pravi sprovod...
Đavla nije: sve isto je li kapsil ili urna, pokojnik je unutra i onako i ovako, ili u komadu ili u pepelu! Bilo je situacija kad je rodbina pokojnika na sprovodima padala u nesvijest:
- Bilo je tih slučajeva koliko oćeš. Skoro uvik upomoć prva priskoči rodbina, ali je bilo slučajeva kad bi ja vidija da niko od familije pada u nesvist, pa bi ga uvatija...
Đolonga veli da se od osamostaljenja Hrvatske osjetno povećao broj sprovoda na kojima je i svećenik:
- Ja to ne brojin, ali siguran san da je baren 80 posto sprovoda sa svećenikon i križen. Čuja san na iljade, iljade puta šta svećenik govori u mrtvačnici, a šta govori na grobu. Zapantija san svaku rič, točno znan šta kad triba reć...
Jedna stvar koju je Đolonga izrekao zaista je vrlo zanimljiva:
- Znate li koji su sprovodi najorganiziraniji? Oni kad umre bivši komunista ili partizan. Ima još staraca koji održe govor ka u ono davno vrime. Sve je kod drugova organizirano ka po špagu, od počasne straže do govora na grobu.
Neka se niko od tih starih ljudi ne naljuti na mene, ali oni za svakoga govore uglavnon isto. Prominu ime i prezime, a onda počnu ono... Rođen je u siromašnoj radničkoj obitelji... Još kao mlad priključio se Narodnooslobodilačkoj borbi...
A na kraju bude uvik ono: slava mu! A svi koji su u sprovodu zaviču: slava!
Brčine su ponos
Mjesečno se kao grobar zaradi oko 5500 kuna, Đolonga se ne žali: - Mi smo takvi svit da je svima uvik malo. Dobro je, ima sirotinje koja ne zaradi ni pola naše plaće, a radi svaki dan. Jedanput san čuja na sprovodu: od čega je pokojnik umra? A onda je niko reka: ja ne znan od čega je živija!
Priznaje da mu je posebno teško kad je u sprovodu u kojemu nema - pogrebne povorke:
- Bilo je slučajeva kad smo vodili sprovod u kojen su bili samo kapsil i pokojnik.
To je kad umre nesritna sirotinja koja nema nikoga svoga. To je posebno tužno. Uvik nađeno niki križ, obilježimo grob tog pokojnika... Đolonga se ponosi svojim brkovima, bolje rečeno brčinama.
Pitao sam ga je li možda čuo za knjigu “Što je muškarac bez brkova”, odgovorio mi je:
- Nemoj mi samo knjige spominjat, đava ti ih odnija! A moje brčine su moj ponos! Spomenuo sam mu jedan splitski grafit: Šta prije umreš, duže si mrtav!
Nasmijao se uz komentar:
- Ovoj mlađariji u Splitu svaki đava padne na pamet... A onda je uslijedila fotoseansa za Slobodnu Dalmaciju. Nenad Đolonga bio je mrk. Zato što se on drži one: tamo gdje svi plaču, nikome se ne smije!
Dobar sa svima
Sa svima na Lovrincu san dobar. Liti sidemo na klupe, govorimo o svemu i svačemu, zapalimo cigaretu, koji put popijemo po pivo. O smrti ne govorimo. Najbliži san s mojin ortakon u kopanju Draganom Madžarom. Majko moja mila, koliko smo on i ja grobova iskopali...
Sveto Letica i Boris Dvornik
Dva sprovoda posebno pantin. Bilo je to kad su umrla dva velika čovika: admiral Sveto Letica i veliki glumac Boris Dvornik. Obojicu san cjenija i volija, bilo mi je puno, puno teško bit grobar na njijovin sprovodima. Sad mogu priznat: zaplaka san za jednin i drugin..."
