U Vranjicu, mistu koje oće živit, i jučer je osvanulo šporko, masno more. A nema par dana da su velikin demonštracjunon poslali kvragu sve koji in oko njihova nekoć prilipoga mista, pravoga bisera Mediterana, zagađuju život.
A Vranjic je naš zajednički dijamant kojega bi tribali čuvat ka kap čiste vode na dlanu. Vranjic je i solinski i splitski i kaštelanski kad se triba pofalit, ali kad in turamo svoje škovace, onda je pripušten sam sebi.
A šta smo tome Vranjicu učinili kroz zadnjih sto godin, znat ćemo kad vidimo koju slikarsku vedutu ili staru fotografiju iz vrimena prije Drugoga rata. Ne moreš se nagledat te lipote, jedan plitki škojić, na njemu kruna kamenih kuća, s kampanelon, sve spojeno prevlakon s kopnon, okolo njega čisto more u najlipšemu jadranskome...