Ne znam vrti li se ženama sve oko muškaraca, ali pouzdano znam da se muškarcima sve vrti oko - žena. Nema za muško ni bolesti, ni lika, ni poroka ni strasti kao šta je ta, jedna i jedina - žena. Nema toga šta mi zbog njih nismo u stanju napravit. Zbog žena su muški ratove započinjali i vodili, Trojanski rat su one izazvale, cilu Ilijadu i Odiseju. Cili je poznati svit, sve Scile i Haribde nesritnjak proša samo da bi se vratija u svoju Itaku, svojoj vjernoj ljubi Penelopi, koja je svim proscima jedva odoljevala. Ko zna šta bi bilo da je koji dan zakasnija. Udala bi se ona bila za onoga koji bi bolje natega... luk. Zbog žene je, Amerikanke, na koncu, kralj Edvard ostavija pristolje. I to ne bilo koje, nego ingleško, tada u svitu najmoćnije, krune se odrekao.
Suprotni primjer nije mi poznat. Da bi se žena odrekla krune zbog muškarca... More jedino ako bi joj bija sin. Onda bi bila u stanju učinit svašta. Za muža teško. Mogla bi ga jedino otrovat ka Agripina Klaudija, da bi car posta njezin lulavi sin Neron. Žarko Laušević je u filmu "Oficir s ružon" zbog buržujke Matilde Ivančić izdao revoluciju i ostavio drugove, OZNU i Partiju. A onda se zbog takvih stvari gubila glava. Gornja zbog donje. Nije to ka danas. Danas se samo priđe Bandiću. Koji te namisti ka šefa sigurnosti u Holdingu. A Matildi dade posa na koji ne triba ni dolazit. Niti po plaću, jerbo joj sama sida na tekući račun...
Ja sam, njih 52
Bilo je to vrime u kojem niko nije zna za Valentinovo, 14. veljače, nego samo za 8. mart, Dan žena. Neki ga se i dan danas nostalgično sićaju ka najbolje stvari iz socijalizma i Jugoslavije. "Jer, to šta si ima siguran posal, plaću, školovanje za dicu, dobija bi stan, pa si mogao onda gradit i vikendicu, sve je to bilo lipo... Ali osmi mart. Proliće, puste žene, a ti mlad, i neopterećen kreditima i tečajen švicarskog franka. Nisan zna ni da postoji! Je, ja patin za tin, odnosno onin vrimenima. Ja se toga ne sramin" - posta bi naglo nakon treće pive razgovorljiv moj susid Mile s vrva ulice, koju godinu nakon što je otiša u penziju. Ka šofer. Cili je život vozija autobus.
"A u njemu 52 žene! Koje san ja vozija u Sloveniju, na Bled, na izlet. Jel ti mene razumiš - njih 52 i ja sam u autobusu! I ajde ti sada reci, kako ti to, taj sistem neš volit! I to mi je bilo najboje u Jugoslaviji. Bilo je još toga dobroga, ali to mi je nikako bilo najboje. Nji 52, sve mlade, u najboljin godinama, sve roba oko 40-45 godina. A bija san onda i ja mlad! I onda došli ovi i sve sorili! Ničeg više nema. Ni Bleda, ni Dana žena, ni sindikata, ničega... Ukinilo sve. Ni autobusa. Ne moreš više do Lozovca s njime otić da se ne zapali. I izmislilo niko Valentinovo. Dan zaljubljenih. Štaš mi kupit, pita ova moja! Gumu, za polivat vrtal! - velin ja. Da di mi je romantika. Ostala di i moja mladost. U Jugoslaviji! Neki su je ostavili na Sutjeski i Neretvi, a ja na Bledu i na Bohinju! Mala, daj još dvi pive ode, meni i novinaru..."
'Uvik me sramotiš'
A novinar, novinar je u svoje zrele, muževne, godine ulazija tamo početkon devedesetih kad se slavilo i jedno i drugo. Valentinovo je tek ulazilo u modu, a 8. mart - preimenovan i pohrvaćen u ožujak - se još dobro drža. Svojoj san curi, a sadašnjoj ženi, kupija u Robnoj kući "Šibenka" velikog plišanog Pandu, ogromnog crno-bilog, najvećeg kojeg su imali na odjelu igračaka koji je bija u prizemlju. Odma kad uđeš pa livo. Platija san ga teke manje od sto maraka, cili san misećni honorar za to da, crkavicu koju san zaradija od novina, pišući u njima pizdarije ka i danas... Sve misleći kako će je raznježit oti medo koji je bija velik skoro ka i ona, s velikon crvenon mašnon oko vrata. Zajeba san se, ka i uvik. Raznježilo je sve prolaznike na putu od Robne kuće prema Šubićevcu na kojem je stala, svi su gledali u mene, u medu, i u nju koja mi je dolazila u susret. Kose spletene u riblju kost, s onin vraton od labuda, sve je to bilo ka u filmu... Naravski, napala me, ka i svaka Dalmatinka:
- Uvik me sramotiš. Svi gledaju u nas. Parimo lulavi. Ka da smo dica. Ka da ga nisi moga zamotat. Kolko si ga platija. Pa ti si stvarno lud. Tolike novce si bacija.Jebe mi se. Eto, na, sad ću bacit i njega. Gori s vrva tvrđave na koju smo otišli. Nemoj, jesi blesav. Jesan. Svima je lip, svima valja, jedino tebi ne. Jedino ti imaš zamirku. Al, ja nisan svi. Nisi. A nisi ni ti. Ti si meni jedino bitan. A medo. Medo je prekrasan. Hvala ljubavi. Ti znaš da san ja malo divlja. Znan. Al zato me i voliš. Je. Zato. Ili unatoč tome. Ne sićan se više, pravo da van kažen, šta san reka, a šta pomislija. Tolko puno riči, al nikad one jedne. Oprosti, izvini, pogrišila san. Umriću, a to neću dočekat.
Tašela na škašelu
Al eno Mede i danas. U sobi naših ćeriju. Fali mu jedno oko. Otpalo je nigdi usput, kako smo se selili, iz kuće u kuću, s prizemlja na kat. Al otpalo je, palo i obisilo se i nama puno toga u ovih, evo, bit će sad skoro i 30 godina, nismo ni mi najnoviji. I mi smo manje plišani, a više pišani i popišani. Al, isto, ka ni medo, nismo još za bacanje. Mi smo oboje iz onih vrimena koja su izgleda prohujala s vihoron, vrimena u kojima se ništa nije bacalo tek tako nego bi se sve prije toga gledalo popravit, okrpat i zakrpat. Staviš tašelu na škašelu pa iđeš dalje. Dok traje, dobro je! Sritno van Valentinovo.