A di ćeš, di si diga glavu? Ma, sidi, popij piće! Ne moreš, iđeš u općinu? Ma ti si stvarno lud čovik, ali ne znaš šta se sinoć dogodilo? - počinjao je nekako razgovor na štekatu "isprid općine" - a tako Šibenčani još uvik zovu svaki ured i šalter isprid kojeg triba sagnit glavu - sve dok se prika nije približija da čuje šta se to,zapravo, sinoć desilo. A on ne zna...
- Pa, jesi gleda utakmicu?
- Jesan, pa šta?
- Kako pa šta. Dobili smo! I to ti je sad luda kuća. I ne triba ti sad nigdi ić najmanje jedno nedilju ili dvi dana. Nema nigdi nikoga, a di i ima bolje da nema. Niko ništa ne radi nego svak priča o tome kako smo dobili. Kako smo igrali, i kako smo drščali, i kako on to nije moga gledat, kako je ona ćaći morala mutit cukra i vode, ono kad je Modrić falija. A ti doša smetat, gnjavit sa svojin pizdarijama. Riješit ćemo, ima vrimena. Kad je moglo čekat dosad, more još koji dan... - priča rodijak priki koji je doša iz vanka i koji je tija riješit neke stvari dok je ode priko lita, doma.
- I šta sad, triban čekat da izgubimo? - pita prika i tare šudarićen potno čelo, sidajući na katrigu...
Svi pod streson
Vidi i on da to ode neće ni brzo ni lako, pametno rođo zvuči:
- A nije ni to baš tako. Ako izgubimo, jopet ćeš tribat čekat jedno nedilju ili dvi dana da se ovi naši malo oporavu, od tuge i šoka. I jopet ćeš ti bit kriv kad dođeš... "Vidi ovoga, di je sad navalija. Ima je cilo lito za doć i on mi dođe baš sada, u nikakvi dan, kad smo svi pod streson, od tuge i šoka. Još se nisan oporavila od onih pusti šokova u kući, a on sad zajebaje s nikin svojin zahtjevon. Misli ako živi vanka da bi mi ode morali stajat atento, ka vojska, pa skakat kako god njima zatriba". I ode oni tvoj papir, namisto na vrj, na dno ladice. Ili će ti reć - dođite sutra. Oti šta van triba je na godišnjen odmoru. A ovi šta ga minja? Ima je smrtni slučaj u familiji. Dođite do jedno par dana. Ili najbolje idućeg tjedna. Eto, tako će ti reć...
- A je, baš tako su mi lani rekli. I onda je i ovi šta mu je umra ćaća, otiša na godišnji... - zdvaja naš inozemac, dok konobar dolazi a prika ga pita:
- Rodijak, oćeš i ti jednu pivu?
- A ne znan, rano mi je malo. Oćemo jednu popola?
- Ma kakvi popola, pa nisi mi ti pola čovika, nego cili. Daj ti njemu jednu cilu. E, veliku, nego kakvu. Puno? Ma puno je kad tuku, a ne kad pivu nose. U stvari, to nije velika, nego normalna, od po litre. A ne kad mi donesu ove od 0,3 ili ove od 0,25. Paru kapi za oči. A moj rodijak... nego jesi ti vidija ono sinoć, a? Koja utakmica, za majku Božju, igraju oni Danci ka navijeni, trču ka ludi.
Mislija san gotovi smo, naši se usrali, kapi krvi nije bilo u njima, Modrić je šutira ka da tri dana ništa nije stavija u usta, moja bi baba bolje pucala. Al, na kraju spasija oni naš mali Subašić, nisan se nada, mislija san da ćemo ispast ki ono protiv Turaka, unazad nikolko godina, kad je ono bilo, 2008. Je, baš kad mi se rodija mali unuk od one starije ćeri, e ne bi je ti pozna, ti si otiša vanka kad je ona u vrtlić išla, a sad je veća od matere za glavu...
Izist će muda
I tako je to, štovani moj čitatelju bilo početkon ove nedilje u cilon božjen Šibeniku, di god si doša, sta, sija, upočinija. Niko nije priča o ničemu nego o "onomen sinoć" - cili je grad bija u balunu. Pa čak i oni koje balun ne interesira, nego teke više politika. Oni nisu mogli od sriće kako će podjebavat ove šta su navijali protiv svakog hrvatskog suparnika - "Sve izgubili dabogda!"
- A mi sve dobili. Izist će muda od muke! Evo, da znan šta će mi sad kad dođe ovi jedan od njih reć!. Nisan gleda! Samo slušajte - tumačija je drugi za drugin štekaton, kolegama u penziji, spremajući trapulu kolegi koji je to kobno jutro kasnija...
- Nije moga od muke! Da smo izgubili, prvi bi doša! I dolazi on, svi muče, i ja ga pitan:
- Onda, šta kažeš ti za ono sinoć?
- Koje ono? - pita on, ka ne zna o čemu govorin
- Utakmicu? Ma neman ti pojma, nisan gleda! Ko je dobija?
- Kad je on reka nisan gleda, mi smo se svi počeli smijat, pa čak i on.... Da nije gleda! Ja mislin da bi gledali i ovi pokojnici na Kvanju i na Svetoj Ani samo da in je bilo namistit ekran... Četvrtfinale Svjetskog prvenstva... Kad ćemo mi to jopet doživit? Za našeg vika to se više neće desit nikada, dotle ćemo se i mi tamo priselit...
Bore i Novica
Tako je to bilo u Šibeniku toga ponediljka, godine gospodnje 2018. kada je sve drugo palo ne u drugi, nego i u treći i četvrti plan. I podzemna graža ispod Poljane, oće li se ili neće i kad će se kopat...Koga briga! Koga briga za pičvajz u SDP, neš ti stranke, svi bi u karavan stali, parking u Docu, pobuna stanara u Varoši, isto zbog iscrtavanja parkirališta, ono kad je komunalni redar Bore Rončević jedva spašavao živu glavu, poslali ga tamo gradski oci, po sistemu "Aj ti Bore, tamo. Zašto mi ne iđemo? A mi ne moremo od smija..." Naravski, kad je tribalo ić na izbor Miss Mama, niko nije reka "Aj ti Bore tamo' Nego su rekli 'A ne moš ni ti Bore svagdi? Jel tako. Moramo i mi negdi! Reće ljudi – a di su, šta rade. Mi ih izabrali a njih nigdi"
Nikog više ne interesiraju ni hrpe smeća po cesti i okolo naokolo kontejnera. Biće i to zbog nogometa? Dašta, nije ih ima ko ni slikavat pa slat portalima, ka šta je zna napravit direktor "Zelenog grada" Novica Ljubićić. Ka da je lud Novo!? Bolje da ih on sam slika, pa pošalje portalima, apelirajući na svijest građana, s porukon - vi šporkajete, mi čistimo, padamo s nogu - nego da ih građani sami slikaju, šalju portalima pa da ovog novinari prozivaju - di ste, šta radite? A on u Rusiji. Samo nije bija lud da se odozgara javi sa slikon - odnosno selfijen - ka šta se javija iz Philadelphije kad se slika s Darijon Šarićen. I to nekako upravo u vrime kad je smećarina poskupila 50 posto. Loš tajming.
Najbitnija je srića
Sada, kada je Hrvatska šuperala Dansku, kada je Raketa posla loptu u jednu, a Schmeichel u drugu stranu, mogli bi poskupiti i 300 posto. Niko ne bi vidija niti bi obada. Isto ka šta nije obada ni to da nam je ministar Pavić naumio zavući ruku u džep najavom nacionalizacije drugog mirovinskog stupa. E da, nije zna izabrat vrime.
- Neka nose, vraga izili, vajik in je malo. Neće in pomoć. Eto, kad san sinoć gleda u autobusu naše kako pivaju "Nije u šoldima sve" vas san se naježija...
- E, da je meni do kraja života samo onoliko koliko njima sidne na račun u šetimenu - uzdanija je drugi, a treći mu je reka:
- Ajde, di je to za te. Brzo bi te vrag odnija! Kako? A iša bi svaki dan u Boraju na kolesterol, umisto četri pive pija bi.... četrdeset, a ne bi radija ništa ka šta ni sad ne radiš, samo bi da otkaz, pa bi onda tebi dala otkaz i žena, ostavila bi te, pa bi te bez ikakvog ulara brzo vrag odnija...
A četvrti je reka:
- Ma, nisu bitni novci, nego zdravlje. Najbitnije je bit zdrav, za sve drugo je lako.
A peti je, cideći pivu, filozofski zaključija raspravu:
- Na Titaniku su svi bili zdravi, samo nisu imali sriće. Dakle, najbitnije je imat sriće. Ka šta smo mi imali protiv Danske, na penalima. Bila je to igra za zaborav, rezultat za povijest, a utakmica za pamćenje.
'Vraćam se odmah'
A naš prika, rođo iz inozemstva, oni sa početka priče, šta je to jutro krenija u općinu s papirima, koje je ostavija u kafiću na stolu, promislija je nakon treće ture, kroz maglu, dok je još bio koliko toliko trijezan "Majku ti Irudovu, kako će ovo tek bit u idući ponediljak, ako mi, nakon nakon Messija i Eriksena, šišnemo pa na plažu i Putina i cilu mu Rusiju! A mogli bi lako! Pa se plasiramo u polufinale, među četiri najbolja. A onda bi još lakše mogli i u finale, protiv Brazila. Na što li će to onda sličit?"
I onda mu je pala na pamet slika, ka iz one dičinje slikovnice "Pale sam na svijetu". Prazan Šibenik, prazna Hrvatska, nigdi nikog, svi su živi otišli u Moskvu, na finale, na stadionu Lužnjiki. A na graničnom prijelazu, na kućici od carine, za sve one koji bi htjeli doći, ući ili samo proći kroz Hrvatsku, stoji ista ona cedulja, s istim onim riječima koje je pokojni Josip Slamić Primo ostavio na vratima svoje postolarske radnje iznad Medulića, ono kad je tamo 1984. iša s košarkašima "Šibenke" ka tehniko na turneju u Ameriku misec dana - "Vraćam se odmah!"
Čim postanemo svjetski prvaci...