StoryEditorOCM
ZanimljivostiREPORTERSKI ĐIR

Buvljak na Starom pazaru: ‘Turistima smo atrakcija, a dici ka muzej - kad vide telefon, čude se kurdeli!‘

Piše Zdravko Pilić
11. kolovoza 2020. - 09:00

Ime mu ne zvuči bogznakako reprezentativno, ali šibenski "buvljak" na Starom pazaru ipak drži do sebe.
Može se na njemu naći štošta, a da fino izgleda i što je najvažnije - malo košta.

- Kolko ti je ovaj nož? - pita mušterija.

– Eto, za tebe, dvaest kuna! - odgovara joj - odnosno mu, jer je muški u pitanju - Neno Kovač.

- A ovi drugi? - pita dalje kupac.

– Isto! Ako 'š uzest oba, dat ću ti za triset. Jel more poštenije?! Eto, novinar, ti kaži! - zove me jedan od najredovitijih ponuđača sa stalnim mistom ispod stabla priko puta Mile Maleša i njegove mesnice, s druge strane ceste, glavne šibenske gradske prometnice.

- Neno, pariš ozbiljna trgovačka kuća, s akcijskim ponudama! - begenejen mu ja.

A u njega nema što nema! Šta bi Matan reka - "pomadice za rujno lice, za ruse kose ukosnice, za ručice narukvice, za nožice podvezice".

- Kako ide posal?

- Loše, moj prijatelju. Ova je korona sve satrala, pa tako i nas! Al, dobro, mi se ne žalimo. Da dobiven kunu, dobro je! Bolje biti ode, na zraku, nego sidit kući! To mi ne more niko platit, ode bit s ljudima. Sretneš ovoga i onoga, upoznaš, ovaj rič, ja dvi i sve dobro – družimo se, ljudikamo, šta muški, šta ženske - veli Neno, od kojeg bi se i brojni drugi, školovani šibenski trgovci mogli učiti zanatu i - poniznosti.

- Dosta je da se uvati za marendu! Ka da je to malo?! - veli nam.

– Šta ljudi traže?

- Svašta! Starine, ka šta je ovi mlinac, petrolejka, šaldaduri...

- Šta će in to?

- Za svašto, za ukras! Otkako san ode, a dolazin već godinama, skoro svake subote, jedanput tjedno, kad je lipo vrime, ja san ti naučija da svaka roba ima svog kupca. Eto, godinu dana već nosan jedan svijećnjak, i niko niti da upita za njega. A jutros, došla jedna mušterija, zaljubila se odma u njega, da joj se sviđa, kolko je da je... I ode za dvaset kuna!"

Neno je stalan na Staron pazaru, uz Vesnu koja dođe tu i tamo, Savinija koji je isto redovan, ima i jedna Vodička, ne može joj se sad sitit imena, koja isto dikod prodaje, a tu je i Šime Bianchi, koji je isto na Starom pazaru starosjedilac, još otkad je na njemu otvoren buvljak. Ima tome i desetak, ako ne i više godina, da tamo traje s većim ili manjim uspjehom.

Bez obzira što gradska uprava baš i ne haje za njega, riječ je ipak o zanimljivom, urbanom sadržaju, koji daje šušur Starom pazaru, zanimljiv je turistima, a i traje cilu godinu. I k tome, dok na razne projekte troši šakom i kapom, gradska uprava na ovaj nije potrošila ni kune. A mogla bi barem investirati teke u kakvo, makar i provizorno, skladište za ove ljude. A ne da oni - kao Neno Kovač - vuku cijeli svoj prodajni inventar, dovozeći ga, u tri ili četiri puta, u ruksaku, položenom ispod nogu, preko vespe! Bio bi i sajam lipši i bogatiji!

- Dica se oduševe kad ode u nas vide neke stvari koje nikad prije toga nisu vidili. Ka na primjer ovi veliki, crni telefon na kurdelu! I pita jedan jutros ćaću da šta je to? A ćaća mu, šta će, kako će mu objasnit, pa veli – to ti je starinski mobitel! Taki je bija u naše vrime! - smije se Šime.

Ima nekih stvari za koje ni stariji ne znaju da postoje, pa zinu kad ih vide kod njega na kamenom banku. Ka na primjer, oštrač za žilete! Ne britve, nego baš žilete, lamice!

- Zar je i to postojalo?

- Kako nije! Nije to prije bilo jednokratno, ka danas, nego se čuvalo, mazilo, pazilo, održavalo, oštrilo, gladilo. Žilet je bija skup! - pričljiv je Bianchi, koji nam kaže da ima na Starom pazaru i znalaca koji točno znaju šta traže, osobito kolekcionari koji skupljaju markice, filatelisti i ovi što su im strast novci - numizmatičari.

Svi drugi kupe neku sitnicu ako im nešto zapadne za oko.
- Nema od ovog neke koristi. Tegliš ko magarac ove stvari, iz konobe u auto, pa vanka, pa unutra, sto puta ti prođu priko ruku, a sva ti zarada stane ako uvatiš za kutiju ili dvi duvana. Više je to ljubav, strast, trudiš se da održiš tradiciju, a i ljudi me znaju, zovnu kad triba očistit neku staru kuću, sad se dosta tih nekretnina kupuje i prodaje. Većina tih stvari po tavanima su škovace i za otpad, što ih je izila vlaga i biša, ali nađe se i nekih bokuna, komada namještaja koji se mogu restaurirati, obnoviti, ili samo obrisati krpom da zasjaju starim sjajem. I navuku nekom osmijeh na lice, site ga na djetinjstvo, pokojnu babu ili dida.

Još kad nije skupo, uzmu i nose kući, sritni ka da su umisto stare petruljače našli Aladinovu čarobnu sviću ili starog Mihinog ulja Van Gogha!

27. studeni 2024 03:34