StoryEditorOCM
LifestyleBOŽIĆNI OBIČAJI

Lipota komina: Svega je valilo ili bilo malo. Ali nikad pisme i smija. Svit je iša jedan drugome, dok nije đava donija televizijetinu...

25. prosinca 2017. - 11:46

Moj Božiću lipo li je na te/ I još ona dva dana uza te! Eto tako se pivalo – a danas se samo pripovida - o Božiću u kršnoj i kamenitoj Zagori, u kojoj nas je za svojin kominom ugostio Ive Burić. Ive je kršni brko čiji je lik - i brk - u narodnoj nošnji postao već skoro pa zaštićeno kulturno dobro Mirlović zagore i rodnih mu Gornjih Burića, a osobito Kulturno-umjetničke udruge "Zvona Zagore", s kojom je obišao Lijepu našu uzduž i popriko.

- Zar jedanput? Isto mi je najdraže doć ode na didovsko ognjište, kod komina, sist sa svojim rodijacin i susidima, ljudikat malo, štokoda pojist i popit teke iz starog drvenog suska. I sitit se starih božićnih običaja. Svega je valilo ili je bilo malo, ali nikad pisme i smija, molitve, a našlo bi se i ića i pića. Za ote je dane, osobito Badnjak i Božić, moralo bit, pa da u druge dane i nije! - priča nam naš kršni domaćin dok nas ljuti dim s komina ujida za oči.


Teke bakalara


- Ujutro - mi bi rekli ujtra - za Badnji dan bi se najprije vrigali uštipci, popila bi se rakija, pićerin, dva, čaj. Žitova kava i mliko nisu išli u ti dan jerbo se držalo da je mliko mrsno, pa bi to kvarilo post. Niti drvenon se žlicon ne bi dalo šta promišat, jer se držalo da bi i na njoj moglo ostat šta mrsno, pa se danima prije toga prala u lugu. E, u lugu, u lugu, da u čemu drugon! Biće bilo "Čarlija" i ovi tekućina ki danas? Za ručak bi bilo teke bakalara i kumpira. To bi sprema ćaća ako ne bi radija, jer bi to u većini bija jedini dan u godini kad bi se muško vatalo bronzina, a kako je meni ćaća radija, unda bi u većini baba spremala bakalar. Kako ga je spremala? Nježina je riceta bila jednostavna. Teke bakalara da zamiriše i ono drugo kumpira, da čorbe bude za sve. Pa prismuči s kruvon! - smije se Ive, i vrti glavon sićajući se kako mu je pokojni did govorija - "Smuči, mali, smuči. Ne moš samog bakalara ist!" A njega, bakalara, bilo digdi koji komadić, a nas puna kuća, dice ki tića, svi smo se tiskali oko bronzina.

Vatra je gorila cili dan na kominu, oko njega se sidilo i grijalo, na otvorenom ognjištu, jer nije bilo špakera. Struja je bila misaona imenica. A ni ostale "mobilje" nije bilo baš na izbor.
- Katrigu je ima did, eventualno baba, njegova žena, starešica i ćaća mi, a ovi svi drugi i mi dica bi sidili na stočićin, trupcin, panjin, ko je šta uvatija. Bila je izreka - Badnji dan peče panj, badnja veče tuku peče. Negdi je tako i bilo. Ko je ima peka je tuku, ko nije peka bi pivčića ili kokošicu, a bilo je da nisu imali i ništa, pa nisu ni pekli. Samo to se nije smilo okusit prije Božića i prije mise ponoćke. To je bilo za sutradan, za Božić - veli Ive dok njegov mladi susid Josip Jole Burić sluša kako je to bilo u ona vrimena.


Treskavica, suka...


- Oni koji nisu imali za peć, oni bi stavili u bronzin komad suve bravetine ili gudinića, ili slanine šta su čuvali za ote dane - Božić, Stipanjdan i Ivanjdan - s kupuson, priškin ili kiselin. Ko je šta ima! Ali, pisme, zato je pisme bilo. To bi se sve orilo od pisme, klačarda je od nje otpadala! Šta se pivalo? Treskavica, suka, nisu ove moderne ki danas. Muški bi pivali - "Moj Božiću svak ti se veseli/ I ja tebi moj golube bijeli". A ženske bi pivale - "Iđe Božić, iđu moji jadi/Ja sa mojin dragin u zavadi". E, a tako jon je bilo, ko jon je kriv šta se zavadila.

Najvažniji dio Badnjeg dana, odnosno badnje večeri bilo je unošenje badnjaka na komin po kojem je taj dan i dobio ime.
- Badnjak bi se usikao u ogredi, obično bi to bilo deblje rastovo drvo, koliko bi lola mogao usići. Bili bi teški, pa bi ga nosili did i ćaća, glave kuće. Poslin, kad je did ostarija i iznemoga onda bi ga unosija ćaća s najstarijin sinon. Ili koji bi već trevija. Sva bi čeljad čekala u kući, u vatrenici kod komina. I onda bi starešina koji je unosija badnjak reka - "Valjen Isus, dobro van došla Badnja veče." A ukućani bi mu odgovarali - "I s s tobon zaj(ed)no!" Desni je badnjak bija deblji, jači, a livi tanji - tumači dalje Ive.

- Čekaj, čekaj, jel taj jači bija muški, a ovi livi, tanji ženski?
- Jesu, govorili su i tako, ovisi kako di. Kolko sela, tolko i običaja, adeta! Prvo bi prigorija tanji, jerbo je žentiliji, ali to bi se digdi i gatalo da će baba prva umrit!
Od glavnicu, prigoreni dio od badnjaka bi se sutra žegla, palila božićna svića. A sam badnjak se inače palio od stare glavnice od lanjskog badnjaka, koja se čuvala o gredi. I tako svake godine ponovo!


Gladni jabuka


- Jerbo je badnjak bija blagosovljen. Kad bi se stavija, poškropija bi se sveton vodon, izmolija Očenaš, Zdravo Marijo... Na božićno jutro, kad bi se došlo s ponoćke, vajik bi neko osta kući varit ručak pa bi se neko uvik mašija za koji komadić. Ili one tuke šta bi se ispekla. Ili koštradine, divenice, suvi criva, sa šuljanim žiton, orzon, kupuson. Eto, i sad mi je sve to u ustin samo dok pričan. A ujutra, kad bi se podizali, bi se za ručak užegla božićna svića. Ona bi stala u varćaku, u žitu, okolo bi se ukrasilo bršljanon - borić se u nas nije kitija - a okolo bi se utaknile jabuke na šiljastom drvetu. Koliko je bilo dice, toliko je bilo jabuka. Za svako po jedna! Gospe moja, ko je moga iščekat za pojist je onako lipu, crljenu od Badnjeg dana kada se kitila svića, do Tri kralja kada se raspremala, za pojist je! Mi smo je očin gledali i ili, ali ko je smija taknit je! - prisića se Ive koji danas - siguran san - ne more zinit na nju.

- Kad bi se palila svića onda bi se isto molilo. I to je znalo bit digdi kraće – Očenaš, Zdravo Marijo, Slava Ocu – a digdi duže, ki u ovog jednog mog rodijaka kojem je did molija pusta Ružarija... A on gladan. Pa se iskrivija, dok mu je did vodija molitvu...
"Dide, jel gotovo više, krepa od gladi!" Did je muča dok nije izmolija, a onda kad je izmolija, istra ga vanka. Nije mu više bilo dugo, ne boj se!' - smije se Ive, sićajući se kako se svića gasila nakon ručka kruvon koji je bija umočen u crno vino.
- I onda bi se isto izmolilo, očenaš, i priporučilo bi se za mrtve... I onda bi se taj kruv pojia, al dalo bi ga se onomen koji je ima najslabiju, najlišiju kosu. Jer se virovalo da će ti od njega kosa bolje rest!

- Čekaj Ive, ti si skroz osta bez kose! - velju ja, a Ive se smije...
- O tomen ti i govorin. Meni nisu dali gasit sviću i srkat vino s kruva, zato san i osta bez nje! Nema bit od čega drugoga! - smije se Ive, prisićajući se kako se i o Božiću šalalo i smijalo, išlo se prid svaku kuću, u svoje i okolna sela, pivalo i pilo, nazdravljalo.
- "Faljen Isus, na dobro van došlo Sveto porođenje" - "I s tobon zajno!" bi se ozdravljalo svugdi. Vajik je svit iša jedno kod drugoga. A onda je đava donija ovu televiziju, kompjutore, i svak gleda u nju, špilji u to po cile dane i noći ki u blaženo ufanje i ne iđe više niko nigdi, kod nikoga...


Ivina poslanica
Faljen Isus, na dobro van došli ovi dani/
To van želin, dragi Zagorani/ I svi ostali/
Zvone zvona, naokolo bude/ pozivaju na ponoćku ljude/
Vedra noć je a pisma se čuje/ staro mlado na misu putuje
/O Božiću blagdane kršćana/ slavimo te svaku godinu dana/ Dvaespetog na početku zime/ O Božiću divno ti je ime/
Tad slavimo sveto porođenje/ Ti si doša za naše spasenje/
Marija je porodila sina/ da otkupi grijehe grešnicima/
Pa se sitin kakoj nekda bilo/ kraj komina samo se sidilo/
Mi dičica kupili šumice, suvaraka/ a baba je pekla uštipaka/ Badnjaci gore, tamjan se čuje/ Did škropi, sve priporučuje/
Did je molija i palija sviću/ S obitelji na čast Božiću/
Ručalo se i veselo bilo/ Iza ručka Bogu zahvalilo/
Susak kruži, a pisma se ori/ Takoj bilo u našoj Zagori/
Pa i sad se silo kraj komina/ Pomoli se, zapiva i popije vina/ Svima želim Božjeg blagosova/ Sritan Božić i godina Nova

27. studeni 2024 17:39