Uvatili smo se pidoća ove godine. Prvo je Zdravko, ima misec dana, otiša do braće Ćoran, zatonskih „šaptača pidoćama“. Donija je dobru priču, ali ništa se nije falija je li degustira koju svježu školjku s pergolara. Ma je, sto posto. I onda smo jučer, jer nam se dalo, otišli na slavnu Zatonsku pidoćijadu.
Došli smo u 6 ipo, jer je tako pisalo u najavi i jer smo naivno virovali da ćemo doć i odma počet jest. Ništa. U parku u centru mista stajala je prazna pozornica, nikog okolo. Osim dvoje Prvićana, Marije i Ante, i oni su uranili. Kaže Marija da joj je Zaton rodno misto, a da nikad na Pidoćijadi još nije bila.
- Kažu da bude ludilo! – ohrabrivala je Marija i sebe i nas.
U lokalnoj pizzeriji, iz koje je pogled puca na pougljenjena stabla iz onog katastrofalnog požara od prije dvi godine, kad smo zapravo zadnji put i bili u Zatonu, pitamo konobara šta bude na toj Pidoćijadi.
- Ljudi se skupu, neki kuvaju, a ostali to pojidu.
Dobro je, mi smo ovi „ostali“. Prvi dim s rive vidili smo nešto prije sedam uri, ispraznile se su prve vriće ugljena, doša je i kaić s priko dvista kili pidoća. Po parkiću su se ushodali ljudi u mornarskin majicama, to su uniforme ovih šta kuvaju, ali i članova kvarteta „Oči moje“. Nismo tada još mogli razlikovat koji su koji.
Prve pidoće su se bacile na latu oko 7 ipo.
- Ima li šta u njima – glupo pitanje, ali nekako smo morali počet konverzaciju s ozbiljnim kuvarom u mornarskoj majici.
- Ove su s kamena! – odgovorio je. E sad, nije baš da razumimo zatonski pidoćarski sleng, ali pretpostavljamo da bi to tribalo značit da su pune mesa. Jer, s kamena su, nisu s pergolara. Mada, koliko znamo, ni one s pergolara ne bi trebale biti prazne. Ili?
- More je toplije i promjene su ogromne, tektonske. Školjka više nije ko prije, rast joj je usporen i punoća je drugačija – kaže nam jedan od „šaptača pidoćama“ s početka teksta, Mile Ćoran, koji nam je donija prvu porciju pidoća s late. Bile su pune i nevjerojatno ukusne. Sidili smo na klupi, slušali s razglasa Meri Cetinić i probleme s kojima se braća Ćoran susreću. A problem broj jedan se zove – orada!
- Pojavila su se ribogojilišta i valjda su se orade razmnožile. Ima ih da je to nemoguće, ne možemo se branit od njih zadnje dvi, tri godine. Šezdeset posto uroda su nam uništile, 25-30 tona najmanje, ne može se to više ni procijenit. Digneš pergolar, a on prazan. Prije su jele samo malu pidoću, sad ih jedu sve – govori Mile.
- Čekaj, 60 posto uroda su vam pojile!? Pa kako se tako može preživit?
- Upitan je ovaj posal kroz par godina, stvarno je upitan. Nemamo rješenje – reći će Mile i otkriti da je za ovu Pidoćijadu donira sto kili pidoća. Otkrija nam je on i još nešto – da je našem kolegi Zdravku prije misec dana, osim pidoća, ispeka i par dobrih komada ribe. Znali smo!
Pidoće s late smo kusali na klupici, leđima okrenuti bini s koje je kvartet „Oči moje“ u mornarskim majicama taman počeja izvodit „Dalmatinac sam“ Mladena Grdovića, nedavnog gubitnika pa jutro posli i pobjednika Šansone u Šibeniku. Ponudili smo starijoj Zatonki sa štakom da sjedne pored nas.
- Poslužite se gospođo našim pidoćama, nije problem.
- Znam ja di je problem. Ako se razumimo – opet neke zatonske šifre koje ne razumimo. Ali razumili smo malo posli, kad nam je prišla jedna druga zatonska gospođa.
- Nije klupa za jedenje, za stolom se jede!
Ukratko, ne smi se staviti pijat na klupu i jesti, jer se tako zauzima misto za sisti. Gospođe su nas naučile da se pijat stavi na kolina i tako jede pa se četvero ljudi može stisnit na klupici. Dobro, ima logike, jedino kad se u našim pijatima pojavila vrela ukusna buzara s maništrom, a kolina gola, malo je peklo. Ali, pravila se moraju poštovat!
Sve to skupa je bilo iznimno povoljno. Kupi se pijat i pribor za jelo za dva eura i onda se može uzimat pidoća koliko vas volja. Kad se na kraju pojavija još i rižot, gužva oko teće na zatonskoj rivi postala je poveća, što je za već site želuce značilo malo previše čekanja i guranja. Dakle, rižot dogodine!
