StoryEditorOCM
KolumneDrniški amarcord

Zete, svaka ti čast!

12. lipnja 2017. - 11:53

Puno puta spominja san kako san ja iz jedne radničke sirotinjske familje šta nismo imali ništa zemlje osin bokun vrtlića, pet šest kokošiju i najčešće jedno kezme. Imali smo i jednu mačku, ali to se ne računa. U takon okruženju ja san samo zna kopat vrta, sadit kapulu, verzin, gra i ono osnovno šta triba.
Ćaća je jedva dočeka da se ja malo pojmin ka dečkić, pa da ja mogu vladat motikon. Čak san i volijo radit u vrtlu. Jedino me živcira verzin. Puno trsa, a svaki moraš zalit. Nikad kraja, a vodu san mora nosit s javne česme. Nekako san i to pribrodijo jer smo nabrzo uveli i vodu.. Bilo je u vrtlu i voća, malo murava i vinika i jedno malo stablo crni smokava. U ćošku su bila dva bajema i jedan oras. Fenomenalno voće koje nisi ništa triba dirat osin brat kad dođe vrime.

 

Tako su pomalo prolazile godine, a ja se sve više bavijo knjigon, sve manje vrtlon. Umra je i ćaća. Zauvik se ispraznijo jedan veliki kamen, ka fotelja, di je on uža sidit i davat mi savjete za kopanje. Malo bi ja i živčanijo, ali san isto uvik odgovara: Je ćaća, oću ćaća! Ja san isto davno ćaća, i did san, ali mi isto često pane na pamet taj naš stvaralački dijalog. Usfali mi nekad naš tipični muški razgovor kakav mogu voditi samo ćaća i sin. Samo su oni vezani posebnim Božjim nitima. Usfali mi i murva u vrtlu s kojon san se zna puno puta maćat. Tako je došlo vrime da se i ja zaljubin i, fala Bogu, i oženin. Neću van se ja sada falit kako san ja bijo i jesan valjan muž i sve oko toga. Nešto ću van drugo pripovidit.

Meni su i punac i punica, reklo bi se did i baba, bili pravi starinski ljudi, ono baš po mon guštu. Baba je odma pametno svitovala moju ženu, svoju ćer: Eto, dite moje, sad si se udala. Slušaj i poštivaj svoga čovika ka i ja tvog ćaću i neš falit. Pozlatile joj se riči. Imali su oni lipo stanje oko kuće, njivu, vrta, vinograd i voćnjak, i svinjačić su par kezmadi.
Sin in je oša studirat, a vinograd triba polivat. Did napravi smjesu, a ja mašinu na leđa i polako niz red. Odma san uvatijo mot i baba, a ona je bila šefica, super zadovoljna. Zete, šta se lipo plavi vinograd kad ga ti poliješ! Ja, budala, sav sritan. Pa je tribalo podabirat vinograd, tribalo je poslin oranja proć motikon oko svakog panja. Sve san ja to vrhunski odrađiva. Na kraju, kad je berba, ja skačkajući u maštilu mastin, a zlatne kapi padaju u cisternu. Samo smo did i ja znali pravu količinu cukra koja triba ić u mast i na kraju bi vino bilo divota. Ja san tako neopazice posta uzoran vinogradar zahvaljujući ženidbi i mudroj babinoj politici po principu "Zete, ti to najbolje napraviš, svaka ti čast, baš si majstor."

 

Tako san ja bijo majstor i za očistit pod prasadin, i za prskat kokoši kad bi se pojavile uši. Ja san zna najbolje i prasad oparbat kad bi kolinje bilo u điru. Moran bit pošten pa reć, ništa meni nisu uskratili. Tako je došlo vrime da in je sin završijo fakultet i doša kući. Meni je laknilo, sve dok jedan dan nismo saznali da je on alergičan na sumpor, pa san ja jopet mora u vinograd jer, Bože moj, ja to najbolje znan. Dopala mi se odma šurina stručna analiza da triba izdavit pola redova vinograda jer da su ostarili.

Rečeno, učinjeno. Umisto iljedu dvista, sad smo tribali radit šesto panja. Divota jedna. Nema sada više ni dida ni babe, nema vinograda ni svinjačića. Šura živi negdi na obali i ima apartmane i turiste. Salatu kupuje na pijeci, hren, kapulu, kupus, sve. Za meso uvik pazi na deklaraciju i ima li salmonelu. Vino kupi, na njemu ne špara. Njemu fali samo onaj gušt koji san ja osjetijo kad san prvi put polijo vinograd i kad san ga i ja iz daljine vidijo kako se plavi. Njemu fali čar rizanja svoje pancete i pamidora, fali mu otić u konobu i stavit pinjatin ispod kanele. Opojni miris mladog vina šta me onda nepovratno omamijo i danas me drži. A drži me i sićanje na draga čovika, dida. Ćutijo san ga ka vlastitog ćaću!

26. studeni 2024 03:10