Dvanajsti misec je baš misec po mom guštu. Obično tada iđen na dopust, vanka bude ledeno, ne moran vozit iz Drniša u Ražine i nazad. Dvanajsti misec je i misec kad imaš proslava kolko ti srce želi. Samo na brzinu, Advent, Sveti Nikola, Sveta Luca, Badnji dan, Božić, Nova godina. Divota, da je samo to, gušt je. I sve su to sveci i fešte šta su se oduvik slavile. Jedino se sićan, darove je dici nosila Sveta Luca a ne Sveti Nikola. Pogotovo oda nije prolazijo kako to gori reču, Krampusek sa svojin šibama. Meni je najdražesnije kad ispod bornjaka vidiš dar i na njemu piše tvoje ime.
Buden sritan ki malo dite.. Unuk nije da da se skine bornjak jer možda će jopet doć did Božićnjak, pa di će stavit dar. Tako prođe i Nova godina i ti vidiš da si samo stariji, da vrlo pažljivo vodiš računa da ti ne bi nestala tvoja doža likova, i sitiš se ponekog slavlja kad si bijo mlad. Nije onda baš ni bilo neki veliki slavlja. Najbolje su prolazili individualci, solisti. Ko je šta uvatijo, uživa je.
Bude tu uvik uspomena, lipi, ružni, slatki, gorki… Uvik, u svemu su u centru života žene. Tako je život bijo usredotočen ponajprije u naše obitelji, u naša mista, naša sela, naše male svemire. Sada su mediji postali glavni. Svi sada pričaju, i to stalno, o našin selebritijima, o tome šta oblače, di lituju, ko se s kin vinča prvi put, s kin drugi put, a s kin i treći put.. Pa onda koju robu nose, di je nabavljaju, kakve boršine nose i kakve aute voze. Sve to bude na prvin stranican ili u udarnin terminima. Onda pomalo shvatiš, ako nismo po plaćama zapad, po medijima sigurno jesmo. Tako je i ono šta smo gledali samo u američkin filmovima, Noć vištica, postalo domaće i u nas. Šta to znači i šta to vridi, ko zna. Važno je da se fešta i proda puno onih bundeva i svića.
Meni je ipak najzanimljivija proslava Svetog Valentina. Teško je sada reć da ja ka mlad nisan nikad slavijo Svetog Valentina. U ono vrime bilo je i važnijih stvari šta se nisu slavile. Kažu, Sveti Valentin je dan zaljubljenih. Sve novine i televizije se razgaču o proslavi, restoracije nude aranžmane i svečane večere, dućani prodaju ćakulade u obliku srca, medvidiće i sve tako slično.
Smišno mi je vidit taj dan muške kako nevišto nose buket cvića ili ružu, ki da drže držalicu od sikirice. Skoro da ih je sram i paze da ih ko ne vidi. Ako ih i upitaš zašto nose ruže ženi, reće da je to red, da je to znak da poštivaju ženu ili curu. Jednoga san namjerno pita, oženjenog, da zna li on šta je Sveti sakramenat braka. Dakuće nega zna. Pa je li ti onda svećenik reka da tribaš volit, poštivat i pomagat svoga bračnog druga u dobru i zlu, u zdravlju i bolesti, svaki dan. Zašto cviće nisi kupijo i juče, oćeš li ga kupit i druge nedilje ? On jadan, vidi da ga pilan. Ako voliš, voli svaki dan, i ne obadivaj trgovačke oglase di su najlipši ćokoladini ili najjeftinije ruže. Pa onda ja nastavijo, kako to da u Hrvackoj ima onoliko ubijenih žena, pretučenih, šikaniranih, onoliko razvedenih brakova ?! Reče mi moj sugovornik, dobar znanac: Kud si baš mene naša, ta bar ti znaš da ja moju i volin i poštivan! Rastali smo se veselo, prijateljski.
Kad su se ranije žene udavale niko ih baš nije ni pitao vole li svoje muževe, jesu li zaljubljene. Mnoge su tako čitav život provele šutke držeći u najskrovitijem kutku svoje intime svoju neproživljenu prvu ljubav, svoje nikad dosanjane snove, svoju tugu. I kad bi ih život doveo do ivice, samo bi poneka suza u krajičku oka otkrila sve one bure koje su razdirale jednu umornu dušu. Tako bi izdržavale do kraja. Ženama ne triba ćakulada u obliku srca. One su ponajprije dražestan cvijet kojeg valja pažljivo njegovati i onda će biti najdivniji ukras životu.