Uvik se rado sitin vrimena šta san provea u "Lava" u Podstrani ka prognanik za vrime Domovinskog rata. Čovik ima tu karakteristiku da lakše zaboravi svoju muku, a sića se lipi stvari i najbolje pamti zafrkancije. Tu san se prvi put ozbiljnije pozabavijo ljudskim naravima. Gleda san roditelje šta su dovodili dicu učit igrat tenis, i curice i dečkiće. Skup je to sport. Čega god se takneš, puno košta. Roditelji od maćog diteta vide u njima Gorana Ivaniševića ili Ivu Majoli, i drilaju ih po cili dan. Koji je to pritisak na dicu, pa to je strašno. Ako in i ostane malo vrimena za dičije igranje, ne mogu to učinit jer su preumorni. Obično taka dica "puknu" i pristanu s igrom, a "stručni" roditelji počnu kriviti ovo ili ono. Nikad oni nisu krivi. Srića da ja nisan ima novaca. More bit da bi i ja bijo taki.
Neću nikad zaboravit u "Lava" konobara Bruna. Drag čovik, pun razumijevanja za našu prognaničku situaciju. Znali smo često na recepciji "Lavice" zaigrat briškulu i trešet. Kad god bi on igra, oko nas je pivalo miljun tica pjevica. Ma divota jedna. Vidin ja, i drugi svit se okriće, gleda, nigdi vidit tice. Ma, Bruno, oklen ove tice? Ja donesen u škašeli ! Reče to i izvadi kasetu. Nju bi pušta na razglas, a mi bi uživali. Samo tice i ništa više. On bi navaća tica, snimijo bi njijovo pivanje i onda bi ih pušta na slobodu. Zna je o ticama sve i uživa je bit š njima. Ža mi je bilo kad san čujo da je umra. Ne triba imat pet fakulteta da bi bijo veliki čovik ka Bruno. Dovoljno je imat široko srce.
Dragi moj Kasper
Bila je tamo i jedna curica, Marina, prognanica iz Vukovara. Imala je malu papigu i jednog dana joj je utekla kroz otvoren prozor. Ona je oblipila sav otel da joj jave o papigi ako je vide. Kako je bila šesnica i već curetak, svi mulci su je zvali telefonom i odreda rekli: Marina, evo da ti javim da nisam vidijo papigu, da se ne sekiraš! Maloj došlo plakat.
Stvore se tako između čovika i životinje posebni odnosi, prijateljstvo jedno u kojem nema nikakvih kalkulacija. Pas kojeg imaš, on te voli svim šutom. Ti si mu prijatelj i on tebi. A njemu ne triba puno. Gamela spize i lagano tapšanje, nježna rič. I to je sve. Njemu je uvik ža kad negdi iđeš, sav je sritan kad se vraćaš. Ja san ima nekolko pasa. Svaki dan u istu uru nosijo bi in ist, čistijo bi njijovu avlijicu, nikad nisu nosili lanac. Uvik bi bacili koju. Ja njemu rič, a on sav sritan, maše repom, cijuče od dragosti. Da me ko sluša, reka bi, nu luda čovika, s pason govori. I kad se navikneš na njega i on na te, dođe vrime da i on mora uginuti. To je najteže. On ti je prijatelj i najedanput nema ga više.
Za ovim zadnjim labradorom, zva se Kasper, plaka san više nega za svojin ćaćon. Uzdrkćen se kad vidin slike šta smo se slikali u Kanjonu. Beštija i čovika učini plemenitijim i boljim. A mene su pasi i ujdali i to tri puta. Sva tri puta ja san bijo kriv. Pa i sveti Roko za svog stalnog pratioca ima pasića. Dičica po gradovima imaju ljubimce ribice u akvariju, imaju papige il druge tice. Meni unuk ima hrčka, a ima i kornjače. Neka se uči da je ljubav najlipša kad se dili.
Revanje iz kamiona
Od svih životinja koje postoje, ja najviše rišpeta iman prema magarcima. Oni su puno puta opisani i opivani. Onako stoički podnositi napore života, tegliti teret i nositi samar, može samo magarac. Davno prije, kad nije bilo prevoza i auta, magarčić bi nosijo sve živo na svojim plećima. Malo po malo, po suncu, po kiši, svaki dan. Čovik ima osjećaj da je ravnodušan, kako lako podnosi sve napore svog magarećeg života.
Nekih davnih godina običavali su Talijani dolaziti i otkupljivati magarce i konjiće za mesnu industriju. Užasniji kraj ne može se zamisliti. Gleda san to puno puta ka dite. I kad bi kamioni odlazili, čulo bi se revanje, kao da su znali da je to posljednji oproštaj s rodnim krajem i gajem po kojem su vedro skakutali. Zato mi je bilo drago šta moja tetka Kaja nije prodala svog sivca Goba. Neka njega s menom. Pošteno je zaradijo svaku travku koju je izijo. Ja se ipak znam često sjetit talijanskih kamiona. Svaki put bude mi teško i uhvati me tuga!