Kad one koji su se obogatili pitate di su novci oni vam kažu - novaca ima di god oćete. Leže na podu, samo se treba sagnuti i skupiti ih. Tako je otprilike i s vridnim idejama. Onima koji će vas izdvojiti iz gomile, osigurati vam prepoznatljivost i vidljivost, pozicionirati vas na tržištu kao posebnog i autentičnog, autohtonog. One ne samo da leže na cestama, nego i vise na zidu, na žicama, na štipalicama. Ili su barem njihov sastavni dio. Zajedno sa čisto opranon robon. Koja od jednog tipično mediteranskog prizora postaje izvanredan turistički brend. I skoro pa gradska znamenitost. Ko ne viruje neka prošeta do rive, pa zastane pred bistroom "Luce i Brigita", tamo u bivšeg "Zera". Iznad njegova štekata i ispod tende rastegnuta je tiramola na kojoj se, kao u stara dobra vrimena, suši friško oprana dičija robica. I to ona koja su baš Luce i Brigita, kćeri od vlasnika Alena Belamarića, prirasle.
A luda svita...
Pa sad, umisto da postane ekološki problem - jer staru dičiju robicu više teško i Caritas prihvaća - postala je unikatan dio dizajna eksterijera (jel se to tako reče?) prid kojom po cijeli dan zastaju turisti - i pitaju šta je to? O čemu se radi?
"Slikaniji smo od katedrale svetog Jakova!" - kazala nam je konobarica Irena Dunkić kad smo je pitali je li to stalno tako, i sami iznenađeni gužvom i blicevima mobitela i fotoaparata koji su tukli prema tiramolima, štipalicama, obišenoj dičijoj robi, majičicama i bavarinima.
"Svašta! A luda svita, ovo slikavat. Pa, ovo je toliko banalno, toliko svakodnevno, pa ovog ima di oćeš..."- prolazilo mi je kroz glavu, a onda me "puklo". "A di ovog više ima? Nigdi! Obađi cili grad teško da ćeš igdi i vidit i nać tiramolu - ni masu domaćih, naših Šibenčana neće ni znat šta je uopće tiramola, a kamoli stranaca. Di su oni uopće to mogli vidit? Danas se i kod nas "roba" sve više suši u sušilicama, a kamoli kod njih, turista, po svitu, u velikim gradovima, di nema sunca, ni vitra, nego samo šporkice, čađe i smoga. A ima li išta mediteranskije od tiramola, išta dalmatinskije, šibenskije, od škura koje lupaju o kameni zid, od žena koje jutron gledaju kakvo će vrime, pa višaju robu na žicu, odnosno konop, tiramolu rastegnutu s jednog na drugi kraj tisne ulice. I onda pričaju, i dovikuju se jedna s drugon, priko žica, balkona i teraca, one gori s onima doli, "vizavi" i "nizavi". One šta su se tek digle s onima koje su se tek vraćale s pazara - '"A vridne žene, Bože moj. Ja tek robu stavljan, a ona već spizu učinila..."
- "Je li bilo šta ribe?"
- "Ništa, ništa danas."
'Fejs tu fejs'
Netko je odozgara, ko je tek zaspa, jer je tuka treću smjenu, vika, beštima "ćaćina i materina" kokošama šta se svako jutro uskokodakaju, pa ne more pošten svit odmorit. A neko, odnosno neka, pitala je čime susida svoju robu pere kada je tako bila, s kojin praškon, Fakson ili Avon, Rubelon, na kolko stupnjeva, je li s pritpranjen ili kuvanjen. Po stanju "bjankarije" znalo se puno toga šta se i ne bi pitalo - socijalni status kuće, vridnost i valjanost gazdarice, kolko drži do muža i familije. "Glavno da se ona upirlita. A na muževin mudantama buže..."
I onda odmah, čin staviš mozak u pogon, lako ubereš šta je to šta fali starom gradu, i šta je to šta zanima turiste. Zanima ih život, naš obični, svakodnevni, koji žele vidjeti i upoznati, zabilježiti, slikati i sačuvati, makar i zadnji njegov trag, onaj zabilježen na tiramoli "Luce i Brigite". Zanimaju ih konkretne priče, običaji, ljudi s imenom i prezimenom, autentični mirisi frigadure, boje i zvukovi. Zanima ih sve ono što zanima i nas, zbog čega i mi sami svaku večer izlazimo - ili smo barem izlazili - vanka, u grad.
Vidit šta ima novog, ko je živ, a ko nije, ko ne izgleda dobro i nije dugovit, a ko se rikuperta i pomladija, pari cura ili momak. Šta oće reć, ne more se samo od vlasti očekivat da revitalizira stari dio Šibenika. Teke možemo učinit i mi, s malo manje "facebookaa" s malo više "fejs tu fejsa". A i zdravo je malo protegnit noge.
