Svake godine u ovo vrime uzburka se voda i onda svi počnu govorit o ženama, o Danu žena, društvenom položaju žene i sve tako te lipe teme. Sad je moderno doba i s takin stvarima se ne smi i ne triba šalit. Pitanje spolova, pa onda položaja i uloge žene u društvu postalo je jedno od centralnih pitanja. Sada po novinan, po televiziji, portalin, svugdi, teške rasprave o položaju žena. Onda ženske aktivistice nabrajaju argumente di se vidi kolko žena ima u Saboru, kolko u rukovodstvima stranaka, kolko imas menadžerica, kolko dokturica i profešurica sviju struka. Ima sada cila jedna generacija mladi i školovani žena šta znaju sve, i vodit firme, aplicirat za evropske novce, vodit javne polemike, baš sve.
'Sram ih bilo'
Možda ja ni ne mogu baš puno reć o ženama i ženskon pitanju, ali isto ću provat. Kad si brajo proša šezdeset, onda to znači da si gojen i odgajan u jednon sasvim drugom vrimenu. U familiji je, u startu, postojala žestoka podjela na muško i žensko. Ja se sićan da san ka osnovac moga ić vanka naveče dokle san tijo, a moja sestra, starija dosta od mene, cura, u osan uri morala je bit u kući. Kad je pitala mater zašto je to tako, ona je nimalo feministički rekla, zato šta si ti cura, šta si žensko. I tu sve počinje.
Kad se rodi dite svi pitaju šta je. Komentari: Fala Bogu, muško je! Ili, a rodila je ćer. Ka da je dobit muško odma dobit generala.
Sićan se dobro i materina života i materinih priča. Nježine priče identične su pričama većine žena iz tog doba. Nije ni išla u školu jer je morala čuvati ovce. Kad se udala za ćaću, on je radio u mlinu i zabavlja se vrićama, a ona je gospojama fregala podove i prala i sumprešavala robu. Tako jedan dan u nedilji, pa dva, pa svi sedam. Usput je i ćaći bila supruga, pa je malo po malo odgojila i nas šestoro. Da joj slučajno ne bi bilo dosadno, imali smo i svinjačić uvik s barem dvoj kezmadi, i nešto kokošiju. Sve je to tribalo uzdržat, a usput i naziđat bokun kućice.
Mojoj materi je srića bila šta je ćaća bijo sirotinja pa nije ima blaga, vinograd ili njivu. Kolko bi onda ona imala rađe!? Nijedna od žena onda s muževima nije išla vanka, a kamoli na vjenčić ili u gostijonu. Ajde dite moje, di je red da se žena miša među ljude. Sa gnušanjem je govorila o ženama šta su dicu davale u obdanište. Sram ih bilo kad ne mogu gojit svoju dicu nego plaćaju drugin ženama da to činu. Mater je uvik pazila oće li se ćaća naveče vratit s nula promila ili podnapit. Tada ga ne diraj. O kakvoj društvenoj afirmaciji su žene tada mogle govoriti ? Ni o kakvoj! Njima ni primjeri iz klasične literature nisu ništa značili. Šta je mojoj materi značila Danteova Beatriče kada je mater bila nepismena. Sve i da je čitala, čudila bi se Danteu ka nako školovan čovik da se more baš infišat u žensku.
Davni stisak
Onda su se počele pomalo činiti trajne i nosit najlonske bičve i piturat kosa kod žena. Ritke su u početku to činile i to je ka i onaj Armstrongov korak na Misecu bijo mali korak za žene, ali veliki za njijovu emancipaciju. Šta reć za one jadnice koje su čitav život šutke trpile maliganske ispade svojih odabranika, šta reć za one koje su se morale udavati po namiračini!? Kako takvima reć šta je feminizam?
Ma kako to osviješteno i moderno bilo, ja ću uvik žensko prije zamišljati kao glumicu, profešuricu, manekenku, dokturicu, kao cvijet, nego ka vozačicu tramvaja ili kamiona.
Ja sam zapamtijo Beatriče, Jur nijednu na svit vilu, Romea i Juliju, Anu Karenjinu… Zapamtijo sam i Natali Vud u Sjaju u travi.
Kako naći sredinu između modernog aktivizma za totalnu ravnopravnost, pri čemu su i u pravu, i one situacije kad ti padne na pamet jedan davni stisak njene ruke u kutu seoskog disko kluba i strastven pogled u azur njenih očiju?! Vatra rasplamsana tih davnih dana još uvijek lagano tinja!