Sad kad je prošlo lito, mogu na miru progovorit koju i o kužini. Naravno, ne o onoj pulitičkoj di se ni ne zna ko je master šef, nega o pravoj di se spizava. Čisto zavidin onin morskim mistima di se svako malo, i to najčešće mukte ili za male novce, organiziraju svakakve gastro-fešte, jal za naše, jal za strance, meni svedno. Bude tu tako lipi bokuna, ribica, tripica, gra, pure da je to milina.
Svi oni reču da je to tradicijonalno. Ma ko je koga prije tradicijonalno čašćava ? Častijo si samo ako si bijo kulak ili ako si mora. Ko ne bi počastijo svog doktura da je bijo u prilici? Odma za tizin, pa evo i nazad par dana u našoj "Slobodnoj", pusti stručnjaci kažu šta smiš, šta ne smiš ist. Pripaneš se kad sve čuješ i promisliš, kad sve vidiš šta si u životu ijo, da je pravo Božje čudo da si još i živ. Pa jedni za istu stvar reču da je odlična, drugi da si gotov ko je licneš. Šta tute more neuko čeljade?! More lipo ne čitat novine.
Banket u mlinici
Kad san ja bijo mulac, ćaća mi je radio u mlinici na mostu na ulazu u Drniš. Svit šta je mlijo žito donijo bi kruva ispod peke i domijanicu vina, a ja bi onda iša u oštariju kod Ranka donit lešog, posoljenog s krupnon morskon soli. Sve bi to planilo u čas. Kruva bi znalo i priteć, vina nikad. Zna bi dikod, kad bi on peka, otić i u pekara Pušara donit vruće kapljovine. Jopet bi se stari i njegova ekipa lipo napucali. Kad bi kogod donijo mišnog sira, to bi već bijo banket.
Ima jedan lipi članak da zašto Hrvati slabo s familjon iđu barenko vikendon na ručkove u restoraciju. Tu uvik krepan od smija. Cijene su takve kakve jesu, a plaće nake kakve jesu. Kako š to spojit? Nikak! Zato restorani sada imaju uglavnom zimski san. Lipo mi je zvučalo kad je jedna učena glava rekla kako su i oni u hibernaciji, zimskom snu, ka medvidi i kornjače.
Ranije, ali stvarno dosta ranije, bijo je lipi običaj da ljudi sa sela, kad dođu u Drniš po poslu, obavezno svrate u gostijonu na janjetinu. Kad bi došli u čuvenog Vilsona, morali su bit vrlo oprezni. U njega nije bilo mire na deke ili dece. Kakvi si ti čovik ako ne moreš pojist barenko kil i kvarat janjetine ili popit litru i po vina?! Ma nisi muško! Učini to, pa da ni nemaš za platit. Daćeš drugi put. Tako se nekad mirila muškost. Kako je onda čovik moga mislit jesu li mu dica išta ila. Glavno da je on bijo s ljudin i da se lipo, ka čovik, i zadovoljijo. Sad nigdi ne moreš izać da ne potrošiš, čak se mora plaćat parking u rođenon mistu. Mi ode još ne plaćamo. Dokle će to tako durat, Bog dragi to zna. Kako bi naši vrli nutricjonisti iskomentirali kužinu moje matere di je najviše bilo grahorica (na hrvackon gra i manistre ili ječma), te zeleno povrće (kupus- friški ili kiseli) uz obilje tjestenine (u prevodu – manistre). I gotovo. Možda i koja domaća kokoš šta bi se ila u tri puta. Šta nan fali, svi smo mi uvatili po sto kili, ćaća teke i jače.
Valja činit dobro
Ta moja mater uvik mi je govorila da valja ljudima činiti dobro i da nikad za to ne valja očekivat puste fale i nagrade. Neka ti, dite moje, nagrada bude osmijeh diteta kad mu daš karamelu. Te nježine sitin se uvik, a pogotovo ovih dana. Zvuči skoro za ne virovat kad je bila nedavno u Šibeniku proslava za Dobrovoljne davaoce krvi. Najbolji u tom elitnom društvu, sa sto davanja, upravo čovik iz Drniša, Anton Vukičević. Morete li vi to zamislit, sto puta dati po pola litre krvi, to je pedeset litara. Kolko je tu samo ljudi spašeno, Bog zna. Kad vidiš Antona, vidiš jaka, krupna čovika, uvik vesel. Nikad nije pita kome iđe krv. Uvik bi reka: Čoviku! Još je usput i u HGSS-u. Kad zapane snig i ostanu starčad u planini zametena i izolirana, on i njegova ekipa iđu i nose in sve šta triba. A oni ga znaju kada je njijov.
Sedandeset i pet davanja imali su Hrvoje Tomić i Tomislav Ožegović, po pedeset Boško Jukica, Ivica Čupić i Roko Ille. Pa zbrojite sad i to. A davatelja ima još. Starta je i Antonov sin, i on je da krv. Da san ja silen, sad bi reka, taki smo ti mi Drnišani. Ali nisan. Neka je taki ljudi šta više šta čine dobro ništa ne pitajući. Rekla bi moja mater: Neka in Bog da lipo zdravlje i nek im dobro dobrin vrati!