Pišući iz dana u dan, nekad iz noći u noć, čitajući svašta, čovik naiđe na neke stvari šta ga vrate u mladost i site ga ljudi koji su i njemu na svoj način obilježili život. Bude sritan šta je neke ljude zna, šta su i oni bili dio njegova života, a on njijova.
Znan da je sada Nacijonalni park Krka firma šta se skroz ozbiljno, temeljito, brine o zaštiti rijeke Krke i cilog područja uz Krku. Objavljene su puste studije o biljnom i životinjskom svitu na Krki, o vodi, o sedri, o riban, o stablin, slipin mišima, zmijan i gušterican, o svemu.
Svi mi šta vako sa strane i u kontinuitetu to pratimo budemo sritni. Sve vrvi od ljudi iz cilog svita šta dolazu to vidit. Svima je normalno da postoji Nacijonalni park ka najveći oblik zaštite prirode i da postoji Krka. Sićan se dobro, nekad to i nije bilo normalno. Samu ideju o zaštiti Krke tribalo je razumit, ka šta je tribalo razumit i Krku i sve ono oko nje i u njoj.
Tu dolazimo do suštine ovoga šta van oću pripovidit.
Prije par godina, u dubokoj starosti, umra je u Drnišu profešur Adam Peičić. Meni i još puno drugi generacija bijo je dragi profešur, pridava je bijologiju i kemiju. Ko bi reka po njemu da je bijo čisti Slavonac iz Tordinaca, zaljubljenik u Krku i Drniš. Ima je on zanimljiv život, za film snimit.
Iza Drugog rata dotralo ga po dekretu ode, di je bijo učitelj. Tu mu je kasnije došla i njegova žena, isto učiteljica, Marija. Lipo su živili u Drnišu, stvorili familju i dicu. On je po svemu bijo čisti Drnišanac, po motu, po spizi, po bevandi, po ljubavi za Roški slap i Krku. Završijo je za profešura s temon zaštite Krke. Nas gimnazijalce opčinijo je Krkon i još onda, sedandeset druge, ja san pisa maturalnu radnju "Problemi zaštite rijeke Krke u Dalmaciji". Š njin san iša kod Maćete u Slap, tu smo slikali sedrene barijere, mirili plankton i kisik u vodi, proučavali stabla i spomenike i popili dikoju bevandu.
Onda je osandesetih godina počela inicijativa da se od Rezervata prirodnih predjela rijeke Krke ustanovi najviši oblik zaštite, Nacijonalni park. U časopisu Hrvatskog prirodoslovnog društva "Priroda" broj 3. iz 1972. godine ima jedan lipi članak "Visovačko jezero" šta ga je napisa moj dragi profešur.
Prvi put san tute vidijo kako se pišu znanstveni radovi, tu san vidijo kako se na latinskon i na hrvackon zovu biljke i životinje u Krki i uz Krku. Fini opis lipota sedrenih oblika u punoj njijovoj raznolikosti, sve je to opisa naš profešur Peičić, šta smo ga svi od dragosti zvali Peko. Nije on zaboravijo ni Visovac, ni samostan, ni svu lipotu i milinu šta je on čuva. Opisa je i sve stare utvrde i sve ono šta ne valja, a šta ljudi čine. Taj njegov neveliki, ali nadasve stručan rad, pisan kad Parka nije ni bilo, pari mi se ka jedna lipa skica svih onih radova koje je kasnije Park producira.
U svakoj njegovoj rečenici pripuno je ljubavi za Krku, za ljude oko Krke, za ovaj kraj. Bijo je najveći Slavonac među Drnišanin, i najveći Drnišanac među Slavoncin. Još ka mlad učitelj vodijo je i mandolinski orkestar. Kad se Park formira, bilo je ljudi šta su mislili da će tribat platit ulaznicu za ić u svoj vinograd. Kad sad vidin razmjere izgrađenosti Parka i nivo proučavanja Krke, znan da je u klici tu ideju u mnoge od nas unijo baš naš Peko.
Kad je oša u penziju, viđa san ga stalno, uvik bi bacili koju. Smantala ga je tuga kad je umrla njegova Marija. Umra je tiho, kako je i živijo. Nisu ga ispratili pozdravni govori i muzika. Oša je sigurno sritan šta je uživa u komadiću raja na zemlji, tu, uz Krku.