Svake godine u desetom misecu bude Misec hrvacke knjige. Bude onda svakakvi lipi događaja u Gradu. Dica u školi, u one dane kad nema štrajka, podučavaju se o knjigan i kolko one znače u životu. Mi ih često doživljavamo ka teret, ka moranje, nesvjesni kolko je lipote i pameti sakriveno na njijovim stranicama.
Sada dičica lektiru pogledaju brzinski na internetu i čas posla, sve gotovo. Pa ti, moj Živago, misli se di je ošla Lara, s kime je i kako živi. Pati se za njon. Tako ti je to kad si živijo u vrime revolucije. Uvik u vrime revolucije najviše strada ljubav. Sada i mame puno pomažu dici oko čitanja. Da san ja obadava čitalačke dosege moje matere, ne bi ja zna ni beknit, ka šta ni ona nije znala čitat.
Pa ti, brajo, piči
Uvik za Misec knjige naša Gradska knjižnica i ravnateljica Danijela Drezga učinu kakvo lipo događanje šta oduševi čovika. Tako je došlo do gostovanja pisca iz Zagreba, Borisa Rukavine, šta je skupa sa svojom ženom na motoru obaša i Afriku, a nama je prestavijo knjigu putopisa “Priče iz daljina” s podnaslovom Motorom od Zagreba do Vladivostoka i natrag – Sto dana i 34000 kilometara kroz Ukrajinu, Rusiju, Kazahstan, Kirgistan, Kinu i Mongoliju. Bilo nas je puna Knjižnica.
Čovik mršav, duge kose svezane u rep, govori lipo, zanimljivo, ma gušt ga slušat. Kako god su on i njegova supruga Ksenija išli kroz ove zemlje, tako su i snimali filmiće. Nije on priča o politiki u tizin zemljama. Njega su zanimale male obične stvari, kako živi mali čovik, onaj šta ga ne moreš vidit u novinan niti na paradama. Onda kroz njegove filmove i priču vidiš da je mali čovik svugdi isti. Daće ti ruke kad ti triba, najist će te, napit, daće ti krov nad glavon. Niko ih nije pita jesu li livi ili desni ili kojeg boga mole. Bilo je i baza. Dođeš na križanje i vidiš putokaz, jedno misto na desno udaljeno 3200 kilometara, ono livo samo 1700 km, a ono naprid skromnih 900 kilometara. Pa ti, brajo, piči. Ma šta mi mislili o tim civilizacijama, kako god ih poimali, lipo Rukavina kaže: Oni jednostavno tako žive i oni su zadovoljni i sritni svojin životon. Na tom predavanju još je jedna lipa stvar bila. Iz koje god zemlje bili filmovi, iz te je zemlje u pozadini svirala i muzika. Ima si osjećaj da skupa s čovikom iđeš autobusom kroz te zemlje i guštaš u panorami ka šta je i on.
Napisa je on i knjigu putopisa Euroazijske priče i jedna afrička. Sve puno slika. Divota jedna. Take knjige te nauče najviše o životu u svitu, više od ikakvih veleučenih glava šta ih pak ne moreš razumit. Ove priče Borisa Rukavine svojevrsna su sociologija svakidašnjice na djelu. Meni je zbog vaki događaja ža šta Hrvacka ne proglasi Godinu knjige, a ne samo misec. Onda bi knjižnici bijo problem uvik napripraviti lipe kekse ka šta su imali ovaj put. Ja san čoviku izrazijo divljenje da more uzet tri miseca prida se i ajmo u Vladivostok. Meni je problem otići do Crivaca ili na Miljevce. Triba mi dva dana psiholoških priprema, a i Parona uvik priupita: Kako mi stoji ova bljuza, mogu li ić vako ? Ma morete li smislit mene i nju na motoru u Mongoliji ili u Kini u jednom gradiću malešnom ki Drniš samo šta ima pet miljuna duša? Neka mene tute. Oden do Moseća, malo Promina, malo u Polje. Fertik.
Jezične bravure
Mene i dalje oduševljavaju jezične bravure. Ovo dana svi govoru o apliciranju na srestva Evropske unije. Na to me sitijo moj mali kad me pita da more li on kod mene aplicirat 200 kuna jer zna da san ja solventan i da moj osobni proračun nije u disbalansu. Svi indikatori, kaže mali, upućuju na mogućnost isplate u kešu kao inicijalnih resursa za izvest curu na piće. Jeste li vidili kako mi je mali evropski educiran? Pa ko mu ne bi da te kunice za rendes kad je vako učeno svlada terminologiju novohrvackog. A kamoli naše nekadašnje ćakule. Sadašnje zabavne emisije i vijesti na televizoru paru ki ćakule u zemane. Ko s kim, kako, koja je kuljava, s kime, jesu li se vinčali, kakav nosi kotul, ima li ređipet. Sve je to sad važno. Ko je kriv mojoj materi da je ostarila bez televizije. Oni su pritresali samo svoj komšiluk, uz opojan miris friško pržene kave u bruštulinu. Kakvim li će jezikom govoriti naša unučad?! Draga Gospe, budi im u pomoći!