Već san se navika svake godine na jedan uobičajen redoslijed događanja, pa se onda lakše po njemu i ravnat. Nekad si o turističkoj sezoni govorijo u sedmon i osmon misecu, a sad već i o Uskrsu. Nema pauze u deveton misecu, onda počinje posezona. Sve je više dana kad se inkasiraju novci i lagano broje eurići. Ko je meni kriv da mene nema u tom dilu turističke priče.
Proša san dosta i godina i škole, ali vake zbrke nisan vidijo. Kad se iđe studirat učas postaneš i magistar i bakalar, a sve po nekakvoj bolonjskoj školi. Ima li kakvo pravilo da reče šta Hrvackoj u školi triba i kako do toga doć ?! Kad čeljade vidi oko čega se sada spore javno zbog škole i školovanja, muka ti bude. Dok se oni izdogovaraju za jednu stvar, za četri godine kolko traje studij, sve se promini pa ti ajde isponove.
Ja san proša osnovnu školu od 1960. do 1968. godine. To je prije više od pedeset godina. Onda nije bilo kompjutora, nismo imali ni televiziju. Mater nije znala ni čitat ni pisat, ćaća se u naše školovanje nije ni pača. Sve šta mi je stara mogla reć za školu, bilo je da se ne tučen i ne beštiman i da čuvan postole jer drugi neman. Ona nije ni znala šta je to lektira ni šta je to individualni rad. Tako je to bilo ! U centar Grada iz naših rubnih naselja nismo nikad niti išli. Igrali smo se u kanjonu Čikole, bili Indijanci i vrhunski skričali.
Jedina osoba do koje san u školi drža, bila je moja učiteljica. Meni je to bila Srđana Viličić. Kako onda nije bilo dosta knjiga za lektiru, mi bi čitali na satu. Zavidijo san šegrtu Hlapiću na njegovu uzbudljivom životu. Naša učiteljica je dobro znala kako žive naše obitelji, znala je za sirotinju iz koje smo ispali, i tila je pomoći da šta bolje svladamo gradivo. Osim nje ja nisan ima druge pomoći. Mater bi samo upitala, jesi li ti mali sve napisa ? Jesan, majko! Tako svaki dan. Marljivo smo mi pisali, čitali, učili pjesmice, brojke, naučili tablicu množenja. Jedino nikad nisan zna crtat. Nisan za to i gotovo... Zato je i meni i mnogim drugim kolegama pomoga naš prijatelj iz razreda Mile Sunara. Njega je dragi Bog nadarijo talentom i on bi učas napravijo radove i za nas šta nismo imali veze. Uvik se toga i dan danas rado sitin.
Učiteljica Srđana postala je kao naš dobar dan. Znala bi podviknuti, znala bi i pohvaliti kad bi tribalo, ali je uvik znala miru s kojom je ulazila u razgovor s nama. Kad smo završili 4. razred i rastali se od nje, plakala je i ona, plaka san i ja. Više je ona vodila brige o mom učenju nega moja mater. Radila je to ljudski, generacijama prije i poslin moje. Zna san dikod šta i falit, ona bi činila fintu da nije vidila. Pa kako ćeš to zaboravit? Je li to zato šta san ostarijo, ali čini mi se da je prvo u školi bilo puno više ljubavi za rad.
Imali smo đačku zadrugu, sadili kapulicu na Ceceli, imali avio modelare koje je vodijo Vladimir Mojaš. Imali smo i kazalište lutaka koje su vodile Ivana Zagorac, Marija Peičić i Duška Amanović. Imali smo još puno učiteljica jer je bilo puno i dice, onda se nije znalo šta je to "bijela kuga". Dolazili su ljudi iz Slavonije i ode učili dicu, pa i sami na kraju postali Drnišani, ka dragi profesor Adam Peičić. On je nas izučijo još sedamdesetih godina o problemima zaštite rijeke Krke kad Parka nije bilo ni u tragovima. Kasnije, u Gimnaziji, prije reformi, naučila nas je Kata Peteržilnik valjano čitati lektiru, upućivala nas u život, u odrastanje. Kad god se te drage ljude spomene, naiđe osmijeh, a bude i malo sjete i tuge. Većinom ih već odavno nema. Nisu nas, ponavljam, onda mučili kurikulumi i tableti. Imali smo u školi srce, dvi bilježnice i olovku. Bila je tu i naša učiteljica. Puno kasnije kad san priča s materon, spominjala je naše nekadašnje učitelje. Ne zaboravi dite, nisu važne četverice i petice. Oni su od vas stvorili ljude, ne bi ni ja bolje!
