Ma ko je reka da neće zaladit. Žvijuče vitar ki parnjača uz Moseć, ledeno je, triba jaketa. Pita me žena da oćemo li palit vatru u špakeru. Dakuće neg palit, i tako već pet, šest dana. I onda je stvarno bilo vrime za upalit vatru. Lipa štuvica sa caklenin vratima, igraju se plamenovi i svjetlucaju, izgledaju ko vilinsko kolo. Miris vatre od rastova drva daje pravu toplinu. Kad se samo sitin lita i četrdeset i dva stupnja, dođe mi da poludin. Ti onda nisi ima di uteć. Di god se makneš, vrućo je. Sad ako je ledeno, lipo se obučeš i dobro, sve u redu.
Bijo san pisa da čekan ić u penziju. Sad san i dočeka. Kaže svit, blago tebi kad si dočeka. A ja, jopet se mislin šta me čeka. Sićan se penzijonera ka šta je bijo moj ćaća. On u penziji nije tijo radit baš ništa. Kad bi mater zeru i zaronjala, on bi ladno reka: Ja san u penziji, ne smin radit ništa. I doslovno bi se toga drža. On se brija i striga na zapisivanje, a i svoju redovitu dožu bevande isto je pijo na pisanje. Kad bi podmirijo to, uz cigarete Div Zetu bez filtera, onaj kusur bi donijo materi na upravljanje. Ja joj se divin kako je uvik smogla snage vezat kraj s krajon, a sve bez zaduživanja. Kamo sriće da nježinu ricetu imaju i naši vrli gospodarstvenici.
Doduše, moji i nisu imali neki veliki troškova. Puno bi lakše bilo nabrojit šta su imali, nego šta nisu imali. Taka usporedba je baš lipa stvar. Tako moremo vidit kolko su naši stari zdravije živili i manje briga imali.Eto, moj ćaća. On nije ni zna šta su kreditne kartice, nit se š njima sekira nit je š njima upada u minus. Jedina kartica bila je cedulja u mesara di je ovaj pisa dug koji se misečno plaća, ali bez ovrhe i zatezni kamata. Ćaća nije ima potribu kupovat novine i časopise, niti obnavljat literaturu u svojoj biblijoteki. Ki da je on ženskica il doktur pa da čita libre. On je bijo ćaća od šestero dice i čitanje nije bilo njemu za potribu. Stari nije ima problema ni sa karom ni sa konjin, a ni sa autin ni sa motorin. Nije ništa ima. Nije ima vinograda, polja, njive, žali Bože išta. Onda bi se brinijo jedino oko sebe samoga, a sve drugo je rješavala stara. Primjer tako emancipirane žene ka šta je ona bila, teško je nać. Usprkos vladajućin običajin, ona se izborila za radit sve živo u kući i oko kuće. Onda bi ćaća džentlmenski, pače, ponosito, reka: Vidiš stara kakav san ja čovik. Sve san ti da u ruke. Baš mu je nikidan bilo 42 godine da je umra. Nikad se nije žalijo na život. Rođen ka sirotinja, umra ka sirotinja. Umra okružen dicon. Rekli su neki, lipa smrt. Nema lipe smrti.
Prije san gleda na penzijonere ka na čudestva. Bilo je baba oko mene šta su stalno govorile: Gospe, digni me s ovoga svita da se ne patin. A čin nestane jedni tableta, ona traži ricetu za nove. Neće da pušti Gospi da je uzme. Nekima san predlaga: Evo u mene ima lipi knjiga, morete uzet koju oćete i tako malo ubit vrime. One bi se ofendile i rekle da ih smantavan. Meni je nešto drugo na pameti. Kad radiš priko četrdeset godina, onda pribireš šta si sve pisa i kolko si to karte potrošijo. Di su sada oni pusti elaborati i študije šta san pisa, analize i sinteze.
Sve je to sada duboki aorist, a ja najviše pantin baze i susrete s ljudin. Kad je jednog čovika suspendiralo na rađi, onda mu je njegov prika, zabrinut, reka: Mila Gospe, pa Ivu je danas sustipendiralo, bude li to još jedanput, ostaće bez rađe. Sva srića, Ive je osta na rađi, ali je manje pijo. Onda ti prođe kroz pamet kolko si truda uložijo u svoju rađu, kolko si priša kilometara, kako ti se sve to činilo važnim i velikim. Čim si spis metijo u arhivu, nema više ni traga od njega. On je ad acta, ki mi šta smo radili pa smo sada arhivirani. Isto ostane u kolektivnoj memoriji, ponekom bljesku sjećanja, i ona lipa rečenica: Bijo je dobar čovik!
Meni nije priša zazivati Gospu. Od svih postignuća u životu, najlipše je bilo ono kad san posta did. Mislijo san da didovi i babe infišavaju kako vole unučad, da je to samo fora. Ma ni slučajno. Meni odma suze od dragosti pođu kad se sitin moga unuka. Već je malo i naresta i kad mu šta triba, nježno reče: Dide, ti imaš baš lipe brkove! Pa ko ga ne bi volijo?!