Mast i cukar

Često mi se desi da se nako malo rastužin, dišperan se, naizgled bez veze, bez nekog valjanog razloga. Jopet, kad promislin dobro, i nije bez veze. Kad god iđen kući, prolazin kraj oglasne ploče di se lipu osmrtnice. Ranije i nije bilo tih ploča, lipile bi se osmrtnice po izlozima dućana, a u mon kvartu na jedan pal od struje. Ko tu dođe, ajme njemu! Prije nisu nikad bile lipljene osmrtnice pokojnika sa saela. Sada se lipu svi. Na momente, zna bit po pet šest komada, imaš osjećaj da je sav svit pomra. Svi zastanu i ako vide da su pokojnici stariji, sve u redu. Čin je ko zeru mlađi, počnu komentari. Ja se uvik udubin u tekst i onda vidin, ovisno o tome ko je umra, ožalošćenog muža ili ženu, ožalošćenu dicu, neviste, zetove, unučad. Mnoge znaš u glavu, lipo su radili i živili, imali svoje stanje, i onda za trenutak, dođe smrt. Vidiš puno osmrtnica, vidiš puno rastuženih ljudi.

Živili i nestali...

Pokušam nekad zbrojit sve osmrtnice koje sam iščita u Drnišu i zapanjim se. Onda shvatim da su mnogi ljudi, susjedi, prijatelji, Drnišani, bili, živili i nestali. I onda vidiš, sve je više onih šta si ih zna, i sve je više zebnje kad vidiš osmrtnice. Ko zna je li koji prijatelj, netko drag, netko s kim si dilijo nekad snove i život, mašta o budućnosti. Onda vidiš cile kvartove kuća u kojima nema nikoga. I reču na televiziji, to je bijela kuga na djelu. A vrime, iđe li ga iđe. Tijo ne tijo, čovik promisli kako je najbolji Drniš bijo onaj kad smo mi bili mladi, da su najbolji ljudi bili oni kojih se mi sićamo, a sad su samo naše uspomene. I promislimo, kako bi bilo lipo vratiti to vrime i te ljude i makar za čas biti mlad. Brzo shvatimo da je to nemoguće, da su život i vrime jedna stvar, a naše želje sasvim druga stvar. Jednostavno, nije moguće zamrznit život kakav je nekad bijo i onda ga, ki u kakvom čarobnom televizoru emitirati po želji. On je nešto sasvim drugo. Ko više more zamislit Drniš u kome bi desetak kaligera krpilo i šjolavalo postole, a pet, šest opančara radilo gumenjaše?! Kraj sve sile modernog namještaja, sve je manje razloga za rad maranguna kako smo ih mi nekad znali. I automehaničari ne odvidavaju s kacavidom i klištima. Sidu ti u auto i na lap top ti vidi šta ne valja. Sad se ni drva puno ne cipaju. Dovezu dobavljači prid kuću iscipana. Oni moderniji ložu pelete. Dica sva imaju mobitele, svi znaju stanje u ligama petice, Messi je glavni idol mladi. Jedino ja još uvik pantin stari krevet sa slamaricon i pjumin od ovčije vune. Imali smo i jedan stari sukanac, i kad ga mater prostre po tebi, ne moreš se ni maknit.

Toplina kužine

Prođe vrimenom čoviku sve isprid očiju, i onaj mali grad di je rođen, pomalo idilična atmosfera gradića bez asvalta s tek ponekim vozilom i saznanjem da ode svak svakoga zna i svak sve o svakome zna. Zato sada naša dica i unučad ne znaju većinu naziva i imena raznih stvari šta su za nas bile svakodnevica. Meni usfali ona toplina starinske kužine, kredenca sa škafetinićima i merlom u ostakljenom dilu. Stari komplet za rakijicu s malin bićerinima i gvantijerica od crne keramike. To se nije diralo osim o svecima kad bi mater ispekla na mašinu obične liše kekse šta su se izvlačili na štanap. Gotovo da mi zamirišu kad god ih se sitin. Umisto eurokrema i linolade na kruv smo mazali praseću mast i posipali je cukron. Koji gušti…
Tako su u beskraj otišli i naši najmiliji, očevi i majke. Uvik bi, pa koliko god to bila neumitnost, s njima odlazijo i dijo nas. Makar i sami sada starili, sa sjetom gledamo u naše stare kuće, gledamo zatvorene škure i znamo da nikad više na tim vratima nećemo ugledati dragi lik! Šta ti je život…!