StoryEditorOCM
KolumneDrniški amarcord

Lip je laser, al' lipše je svitlo iz štalice...

11. prosinca 2017. - 09:16

Svake godine, vako u dvanajston misecu, tijo ne tijo, čovik ne more a da ne govori o Božiću, o adventu i svin tin lipin stvarima. Kad čovik vidi šta se sve piše o adventu, a da inače ne zna šta je to, mislijo bi isprve da je rič o jednome festivalu malih kućica u kojima se prodava svašta za ist i pit, i o jednom festivalu di se takmiču di će bit više ukrasnih svićica, i čija će ona glavna svića šta se pali prve nedilje bit neobičnija i drukčija.


Božić kod babe


Meni je, ka čoviku iz jednog rubnog mista drago da je najlipša svića baš iz moga županijskoga centra, metimo reć metropole, iz Šibenika. Kažu da je to laser, ja ni ne znan šta je to, ali vidin da je to ki na struju. U stvari, advent je razdoblje iščekivanja dolaska Isusa među nas, običan svit. Nas je prije učilo da je dvanajsti misec vrime kad se triba duhovno pripremit za Njegov dolazak, i da tako obodreni i pročišćene duše, spremno krenemo za onom velikom zvizdom sa nebesa kojoj se i kraljevi pokloniše. Niko sad ni ne spominje štalicu i potrbu i sirotinju u kojoj se pojavilo lišce šta naše duše i dan danas osvitljiva. Lipo je imati lipe i moderne sviće, ali je najvažnije imati ispunjeno srce, puno mira, staloženosti, kako bi sada rekli, dobrih vibracija.

Meni je osta u pameti advent iz ditinjstva, bornjak sa balunićima, cukreni bomboni sa resicama od sjajne karte, mahovina, maća štalica i par čestitaka raskriljenih ispod bornjaka. Onda nije bilo beštime, nismo za stolom buljili u svoje mobilne uređaje. Onda se na glas, svin šuton, slavilo Božić i mi smo znali da ćemo bit bolji ljudi ako se tako ponašamo, ako tako živimo. Zato mi je, to san već bijo govorijo, najdraži Božić kod babe Ane u Ključu. Uz komin, jedna svića, bornjaka nije bilo, kroz kamene ploče na krovu naziru se zvijezde. Baba je skrušeno molila i gledala u nebo. Ona je čvrsto znala da je On gori, da pazi na nju. Sasvim sigurno je da bez njegove pomoći ne bi izdržala sve udarce života koji su je pratili. Kad je umrla, imala je osmijeh na licu. Svitlo s nebesa ozarilo je njenu napaćenu dušu. Takva je bila moja baba. Sad san i sam stari čovik, ali san sritan da san unuk takve žene.


Sestra iz Amerike


Svako malo sa ekrana, iz novina, u životu, uvik nešto moremo i čut i naučit se. Ja najviše pantin iskustvene lekcije. Jedne davne godine došla u posjetu nama u Drniš sestra šta živi pedeset godina u Ameriki, u Klivlendu. Došla ona s ćeri, cila curica, koja je isto lipo govorila hrvatski i to trešnjevačku verziju ki ćaća joj iz Zagreba.

Znate kako je to kad ti dođe kakav rodijak iz Amerike. Spiza carska, ništa se ne štedi. Normalno, išli smo dosta puta i u dućan. Sve san ja plaća, ta di ja dozvolijo da ona plati. Od svih računa uvik ostane nešto sitnih novaca. Ja, ka Džek, uvik to ostavin blagajnici. Jedanput, dvaput, puno puta. Došli mi tako kući i onda ti meni sestra održa cilo jedno predavanje. Da zašto ja ostavljan njima pustu munitvu. Pa ti, čoviče, kupuješ nekoliko puta na dan, a dana je puno u godini. To se skupi. Di ti je pamet?

Ja san to primuča, ali san zna da je sto posto u pravu. Onda ona počela meni i o pušenju. Ja poče zbrajat. Kredit za aut devestošezdeset kuna, a ja i žena popalimo iljedu trista. Pa ko bi to normalan sebi samon činijo!? Ubrzo san prista pušit, ali ne zbog novaca već zbog ugrađenih stentova. Još je ona meni dosta toga govorila o popustima u njijovin robnin kućan, o financijskoj disciplini. Ona se začudila kako je u nas u ugostiteljstvu sve normirano. Tamo kod nji suština je u plaćanju poreza.

Ako si to falijo, iđeš na inkanat. Sve drugo je stvar gazde i tržišta. Ako je on neredan i šporak, niko mu neće doć i priča gotova. Još je mene lipo svitovala sestra i onda ošla nazad. Zovne često. Njoj u Ameriki ne fali reda. Fali joj šum Čikole, branje koštela ujesen i miris svilajske bure. Fale joj mirisi zavičaja i materinih arambašića. Pa ti čoviče vidi šta je Hrvacka, šta je bili svit!



 

23. studeni 2024 03:53