Lito je jedna zanimljiva stvar. Posebno je to lipo i zanimljivo nama šta smo po definiciji ne radnici, nega penzijoneri. Kako ti se ne radi ništa, a i nemaš ništa, onda te vrućina i sparina stvarno natra da ne radiš ništa. Još dokturi na televizoru kažu ne ajte vanka od 11 do 5-6 uri popodne. Ja ka discipliniran pacjent, lipo ležen pa ležin. Isto ćirnem malo vanka vidit mladosti šta liti dođe u Drniš. Ima dosta naši iz Zagreba, ozgar, ima iz Rejkjavika, Osla, Dablina i svi ostali veći hrvatski mista. Meni je to sve egzotika jer mi je i otić u Knin ili Oklaj jedna avantura. Pitan ja jednog mlađeg čovika, znan ga da je pametan, šta je doša na dopust iz Norveške. Da kako je gori? Mislijo ja da će on sad ko zna šta! On ti mrtvo ladno reče: Isto ki ode, samo šta se gori zakoni provode ! Do zadnjeg slova! Ja san odma promislijo da ko in je kriv. Kaže, ako rađa počinje u 7 uri, ti si na svon mistu u 7 uri. Ako radiš do marende, onda zbilja radiš, nema ić zapalit, pišit ili kakit. Ako izađeš, odma ti odbija novaca. Radiš do zadnje sekunde. Ako ti je gazda reka da je plaća u petak u 3 i kvarat, ti je dobiješ u petak u 3 i kvarat. Dobiješ sve i šoldu šta si je mirita. Kad usporediš s našin novcin, ti tamo zarađuješ ki gospodin čovik, ali se i naradiš. Pitan ja dalje jesu li oni gori i kako obuzdali bespravnu izgradnju. Moj prijatelj zacenu od smija. Oni i ne znaju šta je to bespravna izgradnja jer toga u njizi nema. Jadni njijovi inspektori, pa šta oni onda rade?
Jopet nazad
I onda našima brzo proleti dopust, jopet nazad, guštat u zimskim sportovima Baltika i irskoj pivi i viskiju. Prvi put ovog lita da vidin kako i u našem otelu spizavaju stranci, cile familije. Ja šetan kraj štekata, a na stolovima, prava ikebana. Pizze, ponfriji, šniceli mirišu, toćovi, šalše, nema šta nema. Ja odma oden kući štogod prigrist da se zavaran.Ima naši šta naruču liše kumpiriće, onda š njima lakše prođe i piva. Teke po teke, povećava se i broj noćenja. Valja i Drnišu od turističkog kolača oškrnit barenko koju feticu.
Četvrtog osmog, nedilja, bila je jedna lipa manifestacija šta nisan baš vidijo da imaju druga mista. Radio Drniš organizira Radio pijecu, sajam rukotvorina, proizvoda OPG-ova, kulturnog stvaralaštva, svega. Bilo je tu zogatula, fritula, pršuta, kruva ispod peke, prasetine, meda, mišnog sira, hobotnice. Cilo to vrime svirači sviraju, KUD-ovi pivaju i plešu, a Radio direktno prinosi u eter. Svit se zabavi, opusti, kupi malo sira, malo pršuta, a ima kupit i kapule i kumpira kome triba. To je već sedma godina Radio pijece, ove godine prvi put na evropskin novcima obnovljenoj pijeci. Dičica su imala svoja takmičenja, potezanje konopa i skakanje u boršama.
Dan Oluje
Sutradan, Dan Domovinske zahvalnosti i Dan Oluje. Uvik taj dan čoviku svašta prođe kroz glavu. Naziđeš kuću, počneš živit, dica za u školu, a ti pod granatan u Split. Srića da smo imali di. O ratničkon dilu sve se zna. Mene obuzme sjeta kad se sitin prvih dana u progonstvu, naših nesnalaženja i tuga. Znali bi stariji dikod otići i do Moseća i u daljini vidit Drniš. Kanila bi tu i dikoja suza. Onda opet u Lava, u Split, u beskrajne šetnje uz obalu, gori doli. Bakice su se osmjelile i malo utoćale noge u moru. Je, dite, to mi puno lipo čini kalima, govorile bi ki da se pravdaju. Dica su išla u školu, plivala, igrala tenis. Bilo je na tenisu pravih ljudi, doktura. Doktur Žužul iz Omiša, doktur Šimun Anđelinović, doktur Eduard Vrdoljak i naš Ivan Pajdek, bivši DOŠK-ovac, i još puno njizi. Uvik bi znali tušnit koju šoldu našoj dici. Mi bi uzvraćali po starinski: Doture moj, spasitelju moj!
Konačno, Oluja ! Zapaljena kuća lako se popravi. Bol u duši, grop u grlu i vječno izgubljen osmijeh ostanu zauvik. Zato je meni u ponediljak bijo dan spomena na velikane, na ljude koji su svom snagom svoje mladosti volili zavičaj i Domovinu i za njih dali sve. Za njih je Domovina bila Drniš, Čikola, more, gradovi, Promina, djevojački osmijeh, "Vatreni", vrtići puni dice, škole pune đaka! Zato uvijek i za svagda valja reći: Hvala palim junacima !