StoryEditorOCM
KolumneDRNIŠKI AMARCORD

Jedva čekan penziju

16. listopada 2017. - 11:08

Kroz ovo naše višegodišnje druženje, kroz prebiranje svega i svačega, sudbina, vrimena, ljudi, radosti i tuge, čovik spozna kako brzo iđe vrime. Za čas se pari da si nikidan bijo dite, a onda jopet vidiš u čas da si posidijo, da si starac i da si did. Od svega toga, najlipše je da si did.

Nekako je teško umu shvatit da su godine učinile svoje jer je život, izgleda, išao prebrzo, svin šuton, i onda nisi ni trepnijo, dođe starost. Kad čovik u godinama počne pribirati svoj put, sve ono šta je proša, naprosto ne viruje da je tako bilo. Ona romantika odrastanja u roditeljskoj kući nikad ne more potamnit.

 

Materina spiza je uvik najbolja spiza, a materine riči najdraže riči. Samo kad se njizi sitimo, budemo za trenutak dite. Sitin se i za familiju epohalnih civilizacijskih dosega. Prvo je kad smo srušili stari drveni zahod u vrtlu i napravili u šupi novi, spojen na vodu. Istovremeno smo, naravno, dobili i vodu. Ma ko to more platit. Onda završiš školu, osnovnu i sridnju.

E, tute ću se malo zadržat. Vidin sad ove mlade roditelje kako se upinju pomagat dici učit, čitat in lektiru, skidat lektiru s interneta i sve tako. Uvik govoru kako dica moraju puno radit, puno su opterećena, a gradivo teško. Ja razumin, roditelj ima pravo reć šta ga volja. Ja se samo pitan šta bi od nas bilo da smo se oslanjali na pomoć roditelja u učenju. Moja mater je bila nepismena i njoj je najvažnije bilo da san ja fin i pristojan u školi. Ćaća se zna potpisat, ali je onda bijo običaj da se očevi ne petljaju u učenje svoje dice, jer je to "ženski" posa. Onda nije bilo ni interneta pa da skineš lektiru i štogod napišeš, pa si mora, tijo ne tijo, čitat i sam pisat. Mater mi se nije morala sekirat ki sada ovodobne matere kako joj mali po cili dan bulji u ekran i nešto tipka. Zna san, neman ništa, ni zemlje ni blaga, još ako ne učin, ajme meni. Na eskurzije smo išli na Puvarine, obronak na Promini pokraj Badnja. Kolona đaka, sendvići s mortadelon i sokovi u tetrapaku. Sve bi smazali već na po puta.

U osmom smo išli na Bled, Bohinj i u Ljubljanu. Onda nismo morali kupovat vinjetu ki sada. Ljubljana nam se dopala jer smo se prvi put u životu u jednoj njihovoj robnoj kući vozili skalama šta same iđu. Kad pravin već vako malu iventuru, moran reć isto da mi je Gimnazija bila najdraža, možda i zato šta san u to doba shvaća ka i moji kolege, kako je to zbilja doba kad se ljubav proba. Mater mi ni u Gimnaziji nije ništa pomagala. Samo je dikod znala reći: Dite moje, ljuto li vas taru. A nu kako san ja lipo ostarila i dicu i familju stvorila, a sve bez centimetra škole!

 

To je lipo kad naresteš i kad i ostariš, naviknut si na male stvari. Materi je bilo važno da smo mi zdravi, da napredujemo u školi, i da vidi da postajemo ljudi. Nije joj baš bilo važno kolko tašela ima na mojin gaćama. Usput smo upoznavali i onaj teži dio života, one momente kad uz ljubav, spoznamo i smrt. Kad je baba Ana u Ključu umrla, seoski majstor je od liših dasaka napravijo kapsu i opitura je crnon patinom. Znan da san plaka i znan da više nikad moja baba neće pomilovat svoga unuka.

Tako, učeći se i mučeći, doživi čovik i da se oženi. U međuvremenu su umrli i ćaća i mater. Kad san jednom zgodom prijateljima reka da san ja siroče bez oca i majke, oni su se grohotom nasmijali. A ja san se bez njih zbilja osjećao kao siroče. S njima su nestale i one zadnje spone šta su me vezale uz očinski dom, uz kuću u kojoj sam sricao prva slova životne abecede. Tu san i prvi put naučijo i vaćat vrebare ispod ploče, tu san i prvi put ima svoga pasa.

Zapamtijo sam jednu ćaćinu kad je oša u penziju. Nije baš ubija dosadu čitanjem, ali bi isto dikod zna reć: Nude, lipo li nan je. Ja sidin na teraci, prida mnom tamburin s bevandon i stalno gledan Prominu. Šta više čoviku triba pa da bude sritan?!
Zapantijo san ove ćaćine riči. Virujte mi, zato i ja jedva čekan penziju!

22. studeni 2024 13:39