Jest da je proliće lipo, pogotovo kad čovik živi u lipon mistu ka, metimo reć, ja. Nije to zato šta je Drniš u pitanju, nega san ja resta i naresta uz sam rub kanjona Čikole. Meni je vječna svirka huk vode iz kanjona i pivanje tičica s okolnih stabala. Kad ja rečen da moj aborat ima jedan od najlipših pogleda, oni mislu da ih zafrkavan. Ja baš kroz prozorčić čiji štokovi prestavljaju okvir panoa vidin Gradinu navečer fino osvitljenu i onda poslin takog pogleda lako se posvetit čarima boravka u toaletu. Ujtru me bude tice ili moj pasić ako ga uznemiri kakva slučajna mačka.
Kad sada vidin ovaj moderni svit kako živi užurbano, u priši, nema vrimena ni živaca zeru upočinit, buden još sritniji šta san ode, doduše bez kazališta i fakulteta, ali s kliktajem galeba nad kanjonom ili orla što je u brišućem letu uspio uhvatiti kakvu zmiju.
Ovih par dana s gušton san miriša jorgovane u vrtlu. Malo ih ko više i gleda. Bili su materini ljubimci i obavezno je jedan struk mora bit u maloj vazi na veltrini. Nije bilo ikebana i aranžmana. Proliće je uvik i vrime Korizme i čekanja Uskrsa. Kako usporedit vrime sada kad već danima u svin dućanima ima uskršnji pogača šta ih sada zovu sirnice i šta daju po umjetnin mirisima i lipe se od cukra. Zašto ih zovu sirnice kad smo ih mi uvik zvali pogače?
Zašto je tržište ubilo ono slatko iščekivanje Uskrsa i pečenja pogača? Kuća bi mirišala od tista, od prirodnih aroma gratanih kora od naranče i limuna, i topline šta bi miris pogača i tista nosio po cilon komšiluku. Mi smo znali da se pogače idu samo tada, za Uskrs, da dica moraju dobiti malu drecu sa umotanin jajom, a pogača je na vrhu bila razrizana poput ružinog cvita i primazana samo žbaćenim jajom. Sjajila se poput Sunca zlaćanog i bila ponos domaćice šta je pekla. Sirotinji je bilo i to dosta, fini miris lipo ispečene pogače, radost dice okupljene oko blagdanskog stola i prve janjetine s kapulicom. Znalo se, ljudi su to imali duboko u duši, da je Uskrs najveći blagdan, da upravo on nosi nadu malom, siromašnom čoviku, onom koji je najsvjesniji Kristove žrtve, upravo za njega, tog istog malog čovika. Uskrs im je i da nadu da i njijov život more bit život ljubavi i dostojanstva, u obitelji, sa svojon dicon.
Bude mi ža šta je ljudi sve manje, šta naša dica sve manje znaju o nekad lipin običajima. Uvik spomenem pekaru Marka Bilića Pušara i žene šta su čekale red da i njijove pogače uđu u peć. Bijo je to događaj prvoga reda za nas malešne. Svi smo na Uskrs morali uzet po komadić posvećene pogače, pa se onda tucat s otanganim jajima. Neka ove riči budu svima nama starijima podsjetnik na naše matere, nepismene i umorne od života, ali pune snage za svoju dicu i za nadu u Uskrsnuće jednog boljeg i lipšeg života. Bude ružno i tužno kad prošetaš mistom i vidiš zatvorene škure na prozorima kuća, kad vidiš dvorišta obrasla u travu koju nema ko pokosit, kad vidiš razrušen kokošinjac u kojem su nekad carevale koke, i kad vidiš da mjesto dječjeg žamora, oko nas sve više caruje tišina.
Kao u magli, prođu pred očima neki dragi ljudi, susjedi, prijatelji s kojima si dijelio život, prvu cigaretu, prvu ispijenu čašu, a sad vidiš da u magnovenju jedva razaznaješ njihov lik.
Ja i dalje šetam gradom, pogotovo u sumrak. Kao da sjene što se nadvijaju nad horizontom skrivaju nekadašnju mladost, samo podsjećajući sve nas da je mladost prošla i da dolaze i stasavaju neki novi ljudi i neke nove ljubavi i nade. Zato volin proliće i pogače iz Pušarove pekare. One mi najviše vrate mladost i sjećanje na opojne mirise djetinjstva.