StoryEditorOCM
KolumneDrniški amarcord

Fala palim junacima!

10. kolovoza 2018. - 12:35

Nisan moga virovat da vrime more vako brzo ić ka šta iđe ovo lito. Siguro je to zato šta san ja oša u penziju, usporijo skroz u svemu, a vrime iđe ka šta je i išlo. Ja mogu uvik digdi ćulit sa strane i lipo gledat šta se zbiva oko mene. Znan da se jedino sa mnon ništa ne zbiva. Svako lito volin vidit ove naše šta živu svugdi po svitu, a najviše po Zagrebu. Dođu od želje, sidu po štekatin, opremaju po pijeci, i onda njijovin ženan po govoru i po onon "Hvala lijepa" vidiš da nisu odalen. Ima ih šta ne znaju lipo ni pamidore probrat. I po robi i po blidoj boji vidi se da su gradske.


Život u 'Lava'


Vole oni pitat za svašta. Ko je umra, ko se oženijo, ziđe li se išta, pa kako kulturni život. Jednome san ja reka da je u nas život kulturan jer da malo ko beštima.Tako oni na dopustu napunu svoje zavičajne duhovne baterije i onda prid kraj lita odu ća. U svojin gradovima utrkuju se sa zadanim rokovima, bore se sa semaforima i nervoznim i ljutim šefovima. Uto brzo dođe Božić, opet Drniš, opet malo dati duši na volju. Ima, vidin, i ljudi šta zabasaju u Drniš, osvaklen su. Ima pravih stranaca s rusacima i biciklama. Neka naroda. Zar in je loše kod nas?!

Baš zato šta san u penziji, ima mi vrimena svašta proć kroz glavu. Inače je starost doba kad praviš nekakve svoje bilance, di si falijo, di si bijo pravi fantazista, je si li di u životu promašijo penal. Ko je moga mislit da ću ja živit pet šest godina u Splitu u vrhunskom otelu u Lava, s kupanjom, spizom, apartmanima, a još san naučijo i igrat tenis.

Baš ovu nedilju, petog osmog, Dan domovinske zahvalnosti i Dan Oluje je dan kad ti sve to prođe kroz glavu. Naziđeš kuću, počneš živit, dica za u školu, a ti pod granatan ajde u Split. Srića da smo imali di. O ovom ratničkom dijelu sve se zna. Meni su uvik bili zanimljivi ljudi, čeljad iz naših sela šta nikad nisu bili u otelu, kako se snalaze. Spominja san ja više puta zgode i nezgode iz tog doba.


Tenis i dokturi


Najteže je bilo običnim malin ljudima. Znali bi dikod otić do Moseća i u daljini nazirati Drniš. Uvik bi tu kanila koja suza. Onda jopet u Lava, u beskrajne šetnje uz obalu, gori doli, gori doli. Smišne su bile starije žene šta bi malo zagazile u plićak i onda se opravadavale u neugodi: Moran dite zeru toćat noge, to mi kalima puno lipo čini. Dica su brzo izučila tenis, bilo ih je šta su na tenisu ka sparing partneri uvik uspili zaraditi koju šoldu. Bilo je tu i puno doktura, a najviše san zapantijo doktura Šimuna Anđelinovića, doktura Vrdoljaka i zubara Žužula iz Omiša, bili su uvik široke ruke i uvik bi znali tušnit koju šoldu drniškoj dici.

Starice su najteže podnosile odvojenost od zavičaja. Di će mene saranit ako me Bog digne? Nije njemu još priša, baba, sa tobon. Tako je to, teke po teke, išlo sve do petog osmog 1995. godine. Najprvo Miljevci, pa Oluja. Uvik je roditeljima palih heroja najteže. Dati sebe za Domovinu, ne pitajući za žrtvu, mogu samo velikani. Teško čoviku bude kad se siti svih tih mladića. Neke si zna onako, u prolazu, s nekima bi i podilio rič, s nekima si dilio i borbeni položaj u postrojbi. Koliko li je tu nedosanjanih snova, nadanja, čežnji, koliko li je tu roditeljske, bratske ili sestrinske tuge, djevojačkih suza?

Zapaljena kuća lako se popravi. Bol u duši, grop u grlu i vječno izgubljen osmijeh ostanu zauvijek. Zato je meni u nedilju najprvo bijo dan spomena na te velikane, ljude koji su svom snagom svoje mladosti volili zavičaj i Domovinu i za nju dali sve. Domovina, to je Drniš, to je Čikola, more, gradovi, Promina, to su "vatreni", to su vrtići puni dice, škole pune đaka. Reče stari pjesnik: Domovino, ti si kao zdravlje! Zato uvik i prije svega fala palim junacima!

25. studeni 2024 00:55