Evo san i ja dobio bazen!

Volijo bi da nisan dočeka ovo šta san dočeka. Sićan se prilično dugo, ali nikad nisan zapantijo voliku kišu i nevrime. Kad je počela iza ručka, pa nastavila u komadu sve do popodne, livala je kiša ki iz sića. Zeru zagrmi pa tresne munja, a ja biž u kuću. Pa krupa… Srića da je bila sitna, ali je isto bilo puno. Tako smo i mi dočekali da po nečemu budemo medijski zanimljivi. Odma su došli ovi s televizija i slikavaju šta je nevrime učinilo.

A Drniš je zbilja zanimljiv za take stvari. Ima puno uzbrdice, pa puno skala, i onda kad po tome počnu ić potoci, voda skakuće, huči, sve se pini. Desijo se prolom oblaka i onda su odma počeli telefonski pozivi bliži i dalji rođaka. Zvali su i oni šta inače nikad ne zovu. Pa šta je to doli kod vas ? Ma šta će bit, ništa, pala kiša, samo brate zbilja velika. Nisan se usudijo ić vanka. Gledajući iz kuće vidijo san niz strminu ulice kako iđe veliki potok i valja kamenje. Silna se snaga tu skupila i najbolje je bilo bit po strani. S bočne strane kuće iman lipe ziđane skale ki u parku. Niz nji je iša jedan potok ki oni u japanskim vrtlima. Puno vode, puno žubora. Travnjak isprid kuće sav pod vodom. On ne pliva, on roni. Bijo san sav ponosan, za trenutak barem ima san bazen u svom vrtlu. DOŠK-ovo igralište parilo je ka bazen za vaterpolo.

Kad je huka udaranja krupe o cripove stala, zavlada je muk. Ki da se i priroda pita: Šta je to bilo? Onda juriš na Čikolski most ki u dičinjim danima. Čikola je najzanimljiviji indikator jačine bujica i kiše. Kad ja doli, Čikolu i ulaz u kanjon skoro da ne moreš ni vidit. Samo je čuješ. Krošnje velikih stabala šta restu u kanjonu prikrile vidokrug i Čikolu samo čuješ a ne vidiš. Ka da od Mosta pa dalje ona iđe ki kroz tunel. Čak se i novouređeni Muzej u staroj mlinici tek nazire. Pomalo razočaran iđen dalje. Možda su više bili razočarani samo ljudi koji su se vraćali iz polja di su gledali štete nastale na usjevima.

Nama je srića, kad već govorimo o prolomu oblaka, da smo ipak na brdu. Panu mi na pamet naši ravničarski krajevi. Šta bi oni da in pane volka kiša? Piši kući propalo. Kako bi bilo lipo imati nekakav nebeski regulator pa više kiše poslat u krš i gaj, tamo di baš nasušno triba, a po polju samo malo, tek toliko da zadovolji agrotehničke rokove. Dok se to ne izmisli, moraćemo sami ižinjavat šta nam je činiti.

Za ova stabla u kanjonu čujo san da Grad ne more ništa, da otizin gospodare Hrvacke vode. Valjda će i njima nekad past na pamet malo pročistit kanjon. Ako ništa drugo, ono da svit vidi skrivenu lipotu. Meni je još gore kad čujen čiste mišćane kako nisu nikad bili na Gradini ili na vr Promine. Lišavamo se lipote kakve nadaleko nema!

Odnikidan me odvela Parona u dućan da triba učinit spizu. Sad je i to postalo avantura. Sam moraš birat sve, sam vagat. Moraš bit ižin jer da bi izvaga tri kila kumpira. Na frižideru di je salam, ja lipo i dostojanstveno pitan 17 deka salama. Ona se zaceni, da baš 17? Zašto bi bilo ispravno 15 ili 20, a ne 17 deka? Izgubin volju za salamom. Parona mudro muči, čini fintu da me ne zna dok se ja svađan s trgovcin.

Na škanciji s deterdžentima svega i svačega za sve živo šta se more prat. Tek tu poludim. Prije je bijo Plavi radijon, Albus sapun i Nila za finu robu. I gotovo. Sve se pralo i ražentavalo bez mašine. Daska, voda i mater maši gori doli. Da ne bi skroz prokuva, odvela me Parona vanka. Kako je krenilo, bilo bi škandala. Moguće da to i godine samo činu svoje!