Kad god neko umre u malom mistu, svi to brzo saznaju. Jedna kuća postane prazna, lice koje smo sretali i navikli se na njega, nazdravljali dobar dan il dobra veče, zauvik je nestalo. Jednostavno, nema ga više. Tih par dana spominju se stvari vezane uz pokojnika, sve zgode i nezgode. Sitimo se tako još puno drugih ljudi koje smo znali, a sad vidimo, gotovo da smo ih zaboravili.
Nikako uvatit ritam s brzinom kojom nova generacija i novi način života tare onaj stari. Meni strahovito nedostaje način života Pilićeve babe Tonke i moje babe Ane Miljevke. One nikad nisu bile u bedu, nisu ih mučili neodgovoreni esemesovi, niko nije lajka njijov Fejs niti su one lajkale nečiji...
Isto su znale uživat u životu, primjereno dobu, primjereno mogućnostima. Uživale su u mirisima gaja, bleki ovaca, nestašluku malih janjaca, uživale su u sumrak, oko osme ure, kad bi čule zvona Zdravo Marije i smjerno se prikrstile. Svojevrsna poetika takva življenja nepovratno je nestala. Sad smo svi u bedu i ne triba nam nikakav stejdž. Uvik se vako malo zamislim kad god umre kakav drag čovik, ka odnikidan Mirko Pleadin.
'Užasno in je drago'
Nije mi jasno da noliko kiše more bit u oblacima. Bilo bi lipo da se jenput iskrene naglo, ki iz sića, a ne vako, pljusak po pljusak. To nije omelo naše vridne komunalce da počnu uređivat grad i kitit ga. Ima puno lipi ukrasa na struju šta prekrasno svitle, a razapeti su priko ceste, po Poljani i po cilon Drnišu. Na Poljani se postavi veliki bor, a da sve bude u stilu, pobrino se čist slučaj.
Naš bor kiti naš komunalac šta se zove Boriša. Njemu je uređenje mista postalo uz posa i hobi. Zato i mi šta ga znamo čin prigori koja žarulja zovemo njega. Maća dica dođu pa gledaju veliki bor, žaruljice svitle i svi se slikaju. Svi hepi, niko u bedu. Moram reć još jednu rič il bi puka. To je rič "užasno". Na televizijan velike face uvik reču kako in je užasno drago, itd. Ako je nešto užasno, kako more bit drago?! Ma ko to more više razumit?
Ipak ima i pravo lipi stvari. U četvrtak, 22. ovog miseca, održan je koncert dice u Osnovnoj glazbenoj školi "Krsto Odak" u Drnišu u povodu blagdana svete Cecilije, zaštitnice glazbe. Ono šta je meni najdraže, Koncertna dvorana bila je pripuna. Priko sto svita je bilo. Kad čovik zna kolko nas ode ima, to je ki da u Zagrebu na koncert iđe pedeset iljada svita. Jel sad vidite kolko smo mi isprid Zagreba u kulturi?!
Učite od dice
Tako u svemu. Lipo je bilo gledati dičicu šta su prvi put nastupila. Drkću prije nastupa od treme, ki da je ljuti led. Onda izađu na pozornicu i smišno se na brzinu naklone. Manja dica odsviraju manje pisme, veća veće. Svi su ovu veče lipo odsvirali, nije bilo dištonavanja, a ako je ko i falijo koju sitnicu, mora se oprostit. Ta to je škola i u njoj će naučit.
U subotu na igralištu na Podvornici utakmice dice. Ja san potrefijo pa san gleda onu di su naši dobili 2:0 dičicu iz Škole nogometa "Joso Bego" iz Šibenika. Meni su dragi jer san ja zna Josu Begu, legendu šibenskog nogometa. Svi ovi veliki nogometaši mogli bi se učit od ove dice s kolko srca i poleta, a mnogi i znanja, igraju. Svi se na kraju pozdrave i manu publici. Neka se dica meče na sport, ništa in loše od toga ne more bit.
Smišno li je gledat one reklame za crni petak. Šta će i petak i subota i svi dani ko ti nemaš novaca? Bilo bi lipo imat popust na ono šta tribaš svaki dan, na fetu salama, koricu kruva, pamidor. Vako, to je sve štrc-brc. Skoro da zavidin i babi Tonki i babi Ani kako su smireno i bez stresa živile. Najveća im je muka bila dotrat ovce u tor. I onda s prvim mrakom koji zalogaj, krunica i blažen san. Zato od svega još uvik najviše pamtim izraz blagosti na babinom licu!