U ono staro, nazadno vrime, kad još ni bilo televizije ni ovih vražjih ekrana – kompjutera, laptopa, mobitela, bi je običaj da se navečer, posli večere, a pri spavanja, u kužinu dici pričadu – lipe priče, bajke. Dok bi mater prala pjate od večere, dotle bi baba oli dida, ko je koga ima živoga, priča dici, svojin unucima, priče prid spavanje.
Dida Ivan najčešće bi priča svoje dogodovštine iz onega Prvega sviskega rata, kako je ka vojnik u vrime Austro-Ugarske bija u Bugarsku, di je Dunav teka uzbrdo, a ne nizbrdo…
Baba Kate bi se bunila – Ajde, Ivane, pusti dicu na miru, ti i tvoji ratovi – i počinjala bi pričat svoje lipe bajke. Naravski da se u babinin pričaman, osin prinčeva i kraljevni, moglo nać i zmajeva i aždaja, patuljaka i divova, ali uvik je sve bilo s mi...