StoryEditorOCM

lipša strana karanteneTonka Alujević: Sad vidimo da je planetu od nas važniji pjev ptica, sloboda riba... I da su bez nas prodisali. Vratili su nan se kitovi, more je prozirnije

Piše Tonka Alujević
20. travnja 2020. - 11:38

Nepodnošljivo uporno su neke znanstvene zvijezde tupile po tome kako je Korona jedna bezopasna priča bez mogućnosti crnoga scenarija. To je neka pera potaknilo da malo kasnije lamentiraju o takozvanom ukidanju sloboda i diktaturi i da nedvosmisleno izražavaju sumnju i neposluh po pitanju donesenih odredbi na ovu temu.

Bilo je tu dosta toga samoživoga i sebičnoga dok su u isto vrime likari, sestre, volonteri, prodavačice i ostali riskirali svoje živote. Ne, nažalost ali nema nan druge do hijerarhijske poslušnosti i kad kapetan kaže – okreni brod u taj i taj kurs, onda se ne pita zašto. Pitat ćeš posli. Ovakvih momenata u životu nema puno ali zahtijevaju solidarnost i strpljenje.

Šta nan ostaje?

Epidemije ne traju vječno. Skribomani ih mogu opisivat na dugo i široko iako je stvar vrlo jednostavna. Je li Korona zarazna i smrtonosna bolest? Je. Kako se može spriječit? Cjepivon i izolacijon ili karantenon. Imamo li cjepivo? Nemamo. Šta nan ostaje? Karantenu je izmislila republika, ona dubrovačka! Nju su iznjedrili humanizam i renesansa.

Žuta zastava značila je i znači upozorenje, obavijest da se radi o zarazi na brodu. Ona je bila signalizacija, molba, apel onima u čijoj su se luci ili portu našli. Tin se judima, putnicima, posadi pomagalo ali tako da se ne ugrozi domaće stanovništvo.

Mediteranu zarazne bolesti nisu ništa novo. Zadnja evropska karantena nalazila se na kretskome otočiću Spinalonga. Tamo je od 1903. do 1957. bila kolonija gubavaca. Živili su u relativnome luksuzu, imali teatar i bilo je tu nečega šta je literarno zanimljivo i romantično. Meni i ova naša situacija ima nešto od te romantike, ali i nadrealizma.

Masovni turizam

Kad ne bi bilo patnje, straha i smrti, Korona bi bila heroina našega doba. U drugi plan bacila je, za momenat, gusketine sa špica s boršama od 18 iljada eura i sve ostale nebitnosti naše civilizacije, silnu sumnjivu trgovinu, nemoralnost svih dezena i boja, gnjusni masovni turizam, posramila i paralizirala nosače aviona i svu silu ratova i naoružanja.

Sveli smo se na svoju pravu miru bitnosti. Sad vidimo da je planetu od nas važniji pjev ptica, sloboda riba i rast trave. I da su bez nas prodisali i žive normalno. Dupini su veseliji, vratili su nan se kitovi, more je prozirnije, stine su čistije. Mi koji smo zarobili i potlačili cili svit sad imamo kuglu vezanu za nogu. Ali dobro, učimo bez čega sve možemo. Upoznajemo ukućane. Vidimo malo bolje ko je ta ili taj s kin smo u braku ili pod istin krovon.

Mene je sve ovo snašlo u pustome Hvaru, di san doma, di su mi mater i otac i pasi. Jedno jutro, pišen kad zvoni mi mobitel:

- Tonkica, doji doli na mandrač. Uvatija san obotnicu. Da ne činin skale.
- Šta si uvatija? Ne fantaziraj!

Spustin se ja kad ono hoba od dva kila, živa.

- Tata, ko ti je da ovu obotnicu?
- Ko će mi je dat? Izašla je do po rive isprid Bobisa, vatala je jednoga raka.
- Do po rive? I di ćeš sada na primjer?
- Sad iden vidit ima li još koja, gospu ti vlašku... ka da je to neki problem.

Otočni indijanac

Tata ima istetoviranoga indijanca na rame još okad je malešan bija. I on je točno to. Ne moš mu ograničit kretanje. Nesnosan je po tome pitanju. Kad su momci donili obavijest građanima na jedan komad karte donila san mu je pokazat. Zadnja rečenica glasi ‘’Molimo starije građane da ne napuštaju svoje domove’’.

- Tata?
- Molin?
- Pročitaj mi ovu zadnju rečenicu na glas, ajmo!
- Oću. “Molimo starije građane da poštuju svoje dojmove!’’- Tata, slušaj, izađeš li vanka zoven Policiju...
- Pa zovi! Iden samo malo ovde, nema nikoga, bolu me noge od ležanja.
- Ok, ali da nisi šta taka ili se kome približija. Jesmo se razumili?
- Eeee lako je tebi...
- Šta je meni lako?
- Ti nisi popularna ka ja… ajme oklen mi sad ova vena? Biće od pustoga ležanja. Od čega bi drugoga bila? Nema ovo lito kratkih gaća. Moš ih odma sad bacit u škovace.

Teatar u kući

Mi smo jedna poprilično anarhistična fameja jedino šta se poštije je obid u podne. I to je onda uvik teatar od kad znan za sebe. Tata obično diže atmosferu pismama, recitacijama, citatima iz čitanke koje, naravno, zna napamet:

- ‘’Jure nije vidio svoju domovinu petnaest i više godina. Željan posla i sreće otišao je u tuđinu...”
- I šta je daje bilo sa tin Juron?
- To Jure zna najboje šta je bilo dalje... nego, zašto ti je mater ovako raščupana sila za stol?
- Ajme oprosti!
- I još si bezobrazna.
- Kako to misliš?
- Skuvala si previše spize. Triba napravit malo da se tučemo za stolon a ne ovako. Odma izgubin apetit. Uopće mi se više ništa ne ji.
- Aha... a da ti je sad sladoleda odma bi ti...
- Daj slaju!
- Malo morgen!
- Ja san Baš Čelik, gospodar mračne kule i od danas zemlje ove... daj mi sladoled smista! Jer ja san baš jedan krasan čovik.
-Jesi. Prilip si.
- Nisan lip ali san drag. A ti si jedna vištica... aaaaa, uuuuu, skuvala si juhu na babinom uhu i na zmijskom oku, uhu hu hu hu hu...

Partizanske maske

I kako se u nas reče da vrag uvik sere na jednu jarpu tako su u zadnje vrime zaredali i potresi. Jednu noć san se strmopizdila niza skale prije nego je zatresa. Pasi su mi od straja uletili u krilo. Materi oči ka dva pjata. Tajo spava. Onda se probudija:

- Šta van je?
- Pa potres!!!
- Pa??? Ol se vi gospodo bojite potresa? Vidi ih šta su se pripali! Pa biste vi takovi u partizane?! Ben van miša potopira jednoj i drugoj!
- Aaaaaa samo nemoj šišmiše više spominjat!!! A tata, kako se ono zove rod vojske u koji si ti bija?
- Bogati eno ti tamo knjižica… ABHO.
- Kako?
- Atomsko-biološko-hemijska obrana. Zvali su nas Otrovi!
- Poala... pa mi u kući imamo najtraženiji kadar danas. A biće imaš dikor i koju maskicu, a?
- Iman u šufit. Dvi. Za mene i mater ti. A ti se misli!

23. studeni 2024 00:45