Usamljenost je i laka i teška, i radosna i tužna, ali nikad prostačka ka šta je to masa koja puni žepe, ali grize i peruša grad, kulturu, prirodu i smisao života uz more. Zato san se sa Dubrovnikon 2005. pozdravila.
To više nije bija grad koji intrigira i zavodi niti san se mogla zamislit kuvana u kotlu koji je prikipija i oparija sve ono radi čega je ekskluzivno bit ovde. Ali dogodilo se šta se dogodilo i stvorila se nadrealna buža u vrimenu koju triba dobro iskoristit.
Kafene koze
Došla san radi posla, ali u pauzama samo bi šetala i šetala, gladno grabila sve ono šta već sutra neće više bit dostupno. Noge su me odnile puten Svetoga Jakova sa kojega se bočno i malo distancirano gušta Grad, za razliku od onoga tlocrtnoga užitka koji nudi Srđ pripun plemenitih kafenih...