Kad san bija dite (oni šta su posli puno naresli rečedu – kad san bija mali…), dakle kad san bija dite – nisan bija ni najjači ni najbrži u moj razred, a ni u moju ulicu. Nisan bija ni najboji plivač, ali zato kad je o ronjenju rič… e to je bila druga pisma. Skočija bi naglavu u more, usput uvatija zraka u pluća koliko je moglo stat. I ronija, ronija (moj dida Ivan je uvik govorija – norija) dokle god san moga, a mater bi sa žala u straju gledala, po Gospu, oće li mali višje izronit, puknit će mu pluća… I svaki put kad bi izronija, visoko u ruci pokaziva bi trofeje – koju školjku ili bar morski – kamen.
Ma ko more platit onu sriću ka‘ roniš i u moru vidiš koju školjku, recimo kućicu oli brbavicu, a za sjajno Petrovo uvo da i ne govorin. Ako ništa, uvik bi na...