Diga san tunje, ono malo šta san uvatija stavija u frižider, spremija arte u boršicu, popija dva deca, pa pomalo put doma. More zbonacalo, sunce se diglo, ugrijalo. Vidiš, ovod san ko zna koliko puti plovija, kroz kanal uz ovi škojić, a nisan ga nikad vidija izbliza. Nešto malo, ni veći od Mrduje oli Barbarinca. Ima vrimena, amo povirit.
Smanjin gas, smotam kormilo, put tega ka otočića. Padne mi napamet da su niki ribari pričali kako ovod živi neki morski čovik.
Obilazin ga, a sa druge strane nika mala smišna vala. U dnu valice jedna kamena kućica, pokrivena pločastin kamenon, pločarica. Ko zna kad su je ribari napravili za potribu. Isprid kućice i mali mul, od nabacanih kamenih faca. Uz mul privezana mala batelina, drvena. Asti, evo na muliću niko sidi, gleda me. Stavin moto...