Jemat kaić, to van je jedno veliko veselje, ali i vela muka. Jednima je brodić radi gušta, to je onako ka ekološki – čista arija, prozirno more, sunce te grije, a vali lipo ljuljuškadu. Drugi imadu brod iz potribe, za bacit mrižu oli parangal, liti vozat nudiste do istoimene plaže. I nazad.
Nikima je to i šminka, jemat motorno plovilo znak je životnega uspjeha. Meni je ipak najlipje vidit – jedriličare. To su oni šta imadu, kako je jedan reka – lađe na tekstil. Igra je to čovika, mora i vitra, pa ko koga. Nima tu ništa na snagu, na motore i konjske snage.
Jeman i ja brod, jedva 5 metri, mala gabina, Slavica se zove. Gren tako ja jedan put rano ujutro na ribe, ka pravi ribar. Zva san i mojega Duju da gremo skupa zajedno, a on da ne može, da ima posla. Ka da i poć na...