Šjor Andru san upozna 1983., kada san ka honorarac zagazija u novinarski posal. Kako su godine prolazile, s njim san se i naputova, naćakula, od njega učio i o novinarstvu i o fotografiji i o ženskima.
Šjor Andro je o svemu tome ima šta reć, bija je izvor puno lipih i manje lipih priča, mali miljun puta me je nasmija ali i zabrinija kad bi reka: "Mali, ne radi se to tako".
Čak i kad bi nakon odrađenoga posla, negdi na putu, naletili na žabe u restoranu. Nikad niko ih neće volit ka šta ih je volija šjor Andro. I nikad niko ih neće onako brzo i šesno ćićat.
I uvik me je zva "mali", i na poslu i kad smo se sritali u njegovoj Vrboskoj di bi se zna prisićat mladosti i puno, puno lipih ženskih. I kad je otiša u mirovinu nije se minja, osta je i dalje isti, veliki dobri...