Jedan od najvećih strahova svakoga pisca je da će mu nestati tekst. Ono, nešto se desi, neki error, i tekst nestane. Pa ga moraš pisati iznova! Dok smo radili na makinjama, taj strah je bio nepoznat. Uzmeš makinju, uvučeš papir, pišeš, i bogte veselio! Jest, u ta vremena nije bilo tipke ‘delite‘ nego se za delitanje koristio koreks lak kojim bi onda premazali glupe dijelove. Što i nije bilo najsretnije rješenje. Zato su mnogi od nas savladali tehniku pisanja ‘učisto‘. Bez grešaka, tipfelera i pasusa koji nisu za pokazivanje. Ali, sad, kad ti nestane tekst... Nova era istog časa postane srednji vijek!
Naime, što...Samo sam pukom srećom na prvi dan ljeta izbjegla katastrofu nečuvenih razmjera. Zahvaljujući svojoj teškoj štreberskoj naravi koja u sebi nosi moralni imperativ: prvo završi posao, pa onda dipli!, tekst je predan devet minuta iza podne. Potom krenem proučiti nekog lika na kojeg sam nabasala čitajući Newsweek.
Tip je ugledni profiler serijskih ubojica u Americi... A prezime mu Yaksic. Hm, mislim ja, moš‘ ti biti triput Amerikanac i profiler, ali, kume moj, ti si naše gore list. Internet je čudesna stvar, moš‘ tamo naći čak i biračke popise države Massachusetts pa upratiti kad je Jakšić postao Yaksic, kadli.... Aj ća! Nestade struje! Ugasi se sve po spisku, uključujući i državu Massachusetts.