Počnimo s monologom.
“Ne mogu više spavat do kasno. Nema više mirisa kušina kojeg je mater prala, nema više mirisa obida kojeg je mater skuvala, nema više punjenih paprika za Boška, ne mogu više niza skale, ne mogu više uza skale, nema više pive di se pila ta piva, nema više mista za popit kavu, nema više kave, ne mogu više vidit Marjan, ne mogu više vidit Rivu s broda, ne mogu više vidit Brač ni Šoltu od brodova, ne mogu više doć do Peristila, iako nikad nisan ni iša do Peristila ali i dalje ne mogu više doć do Peristila, ugušit će Peristil, ne mogu skoknit do grada, ne mogu više dobit ljubaznost od naših ljudi, ne mogu više pričat ni naš jezik s našim ljudima, ne mogu više ni pričat hrvatski, ne mogu više pričat, ne mogu više žugat, ne mogu se više...