Dan poslije požara probijamo se prema Zatonu i Raslini glavnom cestom iz Vodica prema Šibenskom mostu. Na nekoliko su mjesta policijske blokade, no uspjevamo doći do skretanja za navedena mjesta dok nam nad glavama "zuje" kanaderi i air-traktori koji su od jutra neumorno natapali tisuće i tisuće hektara tinjajuće površine.
Spuštamo se prema Raslini koja je pretrpjela dosta velike gubitke, a oko nas apokaliptični prizori spaljenih obronaka.
- Meni je izgorija evo brod, nemam pojma koji je, možda ovaj... bila je pasara 4 metra duga - pokazuje nam umirovljeni dr. Ratko Lubina kojeg smo zatekli na predjelu Luka-Šepurine u Raslini na tri kostura spaljenih brodova koji uz obalu leže pokraj kamenog zida preko kojeg je stihija prešla i došla do samih kuća.
- Neka se živa glava izvukla i da je većina kuća spašena, to je bitno. Imam ode i maslinik, sigurno je izgorija... To je bilo tako dramatično, plamen je dolazija od Zatona, došli smo ovdje, nema velike šume da bi se osigurali, ušli u vodu ili brod ako bude potrebe... Ali odjednom, evo ti ga otamo amo nosi vitar i začas je vatra bila tu. Otišli smo u park u selo i onda su dolazili brodovi iz Bilica, tko je htio se evakuirati... Meni su unučica i zet otišli u Bilice, a ja sam se vratijo branit kuću sa šmrkom, šta ću... Bilo je vode, ali je posli popustila kad je pritisak opa, kad je sva upalija da brani svoje dvorište i kuću - priča nam Lubina, a kraj nas staje mještanin Mladen Lokas i ogorčeno počinje "sipati" žuč.
- Sami smo branili, nikoga nije bilo, sto puta sam zva ove, ali nikako da dođe.... Kad je vatra bila gori na brdu, uzeli smo gume, prolivali sve vodom i uspili smo spasiti. Je, uvatilo je par vrtova ode uz cestu, al srića je da ova kuća (pokazuje nam rukom) nije imala fasadu od stiropora, da je to bilo, niko je ne bi spasija.. Vamo mi je polje izgorilo, tisuće maslina sve je otišlo.. Strava... Imali smo katastrofu manjih razmjera pije četiri godine, isto je gorilo sve, isti scenarij, isto misto paljenja, sve i ova je organizacija bila nula... A ovi jebivjetri gori nek se je..., on kaže da je spreman, ime je spreman. Da su odma u startu poslali dva kanadera u startu, oko 11 i nešto kad je krenilo to bi sve bilo riješeno, a došli su tek oko podne ipo, uru... Onda je zapuvala bura i gonila prema Vodicama i kad je došlo do njih, onda je okrenila tramuntana i vratila nazad. Mi smo satrani u papar, ja iman 53 godine ne pantin ovako nešto - veli ogorčeni Mladen i ističe kako u selu nema niti jednog hidranta, niti jedne brentače.
- I kad su jučer svi pustili vodu da brane svoje, nestalo je vode. Ma neće banda ulaže, neće... Molimo Grad Šibenik već po godine da nam pokose ovi put do polja, neće nam ni to... Sad su po puta pokosili, po ostavili, jedino šta dobijemo svake godine su dva kamiona škalje, ne znam di pripadamo i kome. Za ovo neko triba stvarno odgovarati, ovo je kriminal - ljutit je Lokas.
Pitamo ih gdje je bilo najgore, gdje su gorile kuće i upućuju nas na predio Rajići. Prije toga nailazimo na 73-godišnjeg Jeru Lokasa koji je ostavio kuću na milost i nemilost vatrenoj stihiji kako bi evakuirao četvero male djece.
- Kad je krenija dim gušiti, nemaš više šta... Zgrabili smo dicu, da njih spasin, a kuća šta bude... Gadno je bilo, nisan još ovo vidija.... Ovo je stvarno katastrofa bila... Krenuli smo sin, žena, kćer, ja i unuci u Bilice, ali nismo mogli od dima proći, a onda smo otišli do Prukljana. Onda su došli do nas brodovima iz Bilica i posla sam dicu tamo, tamo mi je kćer. Dok smo se mi vratili sve je bilo već gotovo, srićom ništa nam nije izgorilo - prepričava nam Jere sležući nemoćno ramenima.
Vozimo se do Rajića, nailazimo na izgorjelu olupinu jednog automobila parkiranog na širini između nekoliko uličica. Uokolo nigdje ničega, niti jedne travke niti žbunja, a u sredini stoji potpuno izgorjela olupina. Par desetaka metara poviše toga, uz cestu koja se penje prema šumi nailazimo na još jednu izgorjelu olupinu.
- Ne mogu vam opisati šta je to bilo, izašla sam van, a ono sunce je sijalo, u životu nisam vidjela sunce tako crveno, kao da je odozgora plamen išao prema dolje... Ne znam kako je to negdje uvatilo, negdje nije... Došla sam dolje do mora, šiška me je goruća pogodila u leđa koliko je to letilo, a tko zna odakle je doletjela... Ne možemo ništa napraviti, ako je suđeno da mi izgori pa šta ja tu mogu, rodili smo se bez ičega, je da smo se napatili kroz život, a šta da radimo... Važna je živa glava, sve se drugo može nekako namiriti - priča nam 81-godišnja Ljubica Računica dok sjedi u svom dvorištu i nekoj svojoj prijateljici na mobitel "podnosi izvještaj".
Na mjestu gdje smo zatekli drugo izgoreno vozilo, par metara ispod šume stoji potpuno sačuvana drvena kućica. Čovjek od svojih 50-ak godina, duže kose, izlazi ispred nje s ručnikom oko vrata. Neispavan je, vidi se to, samo tešku uzdiše.
- Ka da san zna šta će biti, jedno po ure prije nego je vatra došla, dok je bilo još vode sam cilu kućicu poliija na ovu stranu prema šumi. I upalilo je, srića - govori ne želeći se predstaviti, nije mu do ničega.
- Vitar je jako puva, to je letilo napreskokce, malo tu, malo tamo... Moji su gasili tu, ispred kuće, ova dva auta šta ste vidili da su izgorili to su mi od sestre. Ovaj je služija za u polje, bila je u njemu i kosilica, a ovoga doli su izveli iz dvorišta kad je prišla vatra, bojali su se da će eksplodirati isprid kuće. I računali su spasit će ga, a ono izgorilo, eto... Ko je moga znati bi li plamen doša do goriva da je osta u dvorištu, to je bila teška panika.. A već je uhvatilo drvene grilje na kući - veli nam Marijana Nakić (50) pokazujući prema jednoj kući niže prema moru koja je izgorjela i u kojoj je eksplodiralo nekoliko plinskih boca.
Ona, veli, nije mogla doći do svoje kuće, zapela je na šibenskom mostu, na policijskoj blokadi. Spuštamo se prem toj izgorjeloj kući, u vrtu zatičemo dva muškarca, vidi se da su stranci, goli do pasa pijuckaju kavu s očitim umorom na očima. Jedan od njih je Mate Miljak, 37-godišnjak iz Južne Afrike. Pomalo govori hrvatski, to mu je očeva kuća, izgorjela su dva kata, dok je prizemlje srećom ostalo čitavo.
- Mi smo bili u Šibeniku kad su nam javili da gori. Dok smo mi uspjeli nekako doći, izgorio je onaj tamo kat. Ljuti me šta nitko nije gasio, sat vremena je bio plamen oko kuće, svi su snimali mobitelom, onlajn neka ide... A kad su došli vatrogasci nakon par minuta od poziva sve su riješili i pogasili, ali dio kuće je već izgorio - rezignirano nam govori Matthew ili po domaći Mate.
Malo dalje uz cestu "duboko" među Rajićima dok spokojno sjedi na zidiću zatičemo 80-godišnjeg Šimu Rajića.
- Bila je zapetljana linija, ne mogu vatrogasci biti svugdi u jedan minut. Gorilo je, evo, ode kod masline... Vidite doli (pokazuje prema moru i jednom rtu na kojem se vidi izgoreni dio), odavde do doli ima par stotina metara, a i tu je pribacilo, to vrca dugo, opasno... Polivali smo, guma je bilo sve puno, tute, doli, da nije bilo toga, sve bi ošlo... Malo su me noge izdale, pa pomaže treća (smije se). Ja sam ti sinko staja u jednoj ruci sa štapon, u drugoj s gumom. I nema dalje, drž' i ne daj, eto. Mora tako biti - mudro veli vremešni Šime.
- Pritisak je bija strašno pa, to je curilo nikako.... Samo vi pitajte, neka znadu ljudi šta je bilo... Niko se od te 2017. nije opametija... Koliko je šiške bacalo, pari da ih je topon ispaljivalo. Ovo je misto zaboravljeno od svih, ali bar nije, čini mi se od Boga - veli Ante Rajić, 61-godišnjak.
- Nije, Ante, zaboravljeno al sila je sila - zbori Šime.
- Je sila, al hidranti ne rade, a to ne smi biti... Al moramo pohvaliti momke, došli su iz Splita, dobri su, riješili su sve. Al da nismo mi s ovin gumican potapali, džabe ti sve. Bilo nas je cilo susjedstvo, sve je to bilo poredano u crtu, svak je doša isprid svoje kuće, pomoz' onome, pomoz' sebi... - dobacuje 73-godišnji Emanuel Rajić. Kaže kako je tek oko pet ujutro malo lega na kauč i zaspao pola sata.
- Oči me sad peku pa se zalivan. Imali smo majice i bokun šugamana oko glave, eto ti zaštite - kaže.
- Ja san bija kod vatrogasaca, malo san sidija s njima i posli san otiša ispod tarace, al nisan moga spavat od dima, guši te sve.. I adrenalin je puca, sad ti tek sve dolazi u glavu... I poručite onin gori šta se dođu slikavat da in (govori jednu grubu beštimu) - ogorčen je Ante.
- Napiši momak da triba Biličanima skinit kapu i naklonit im se do poda. Evakuirali su po sela sa svojin gliserin i brodovin bez da ih je iko pita i zva ih. Ljudi su došli i pokupili po sela. Fala in od srca - poručili su za kraj mještani Rajića.